Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Глума је служба, радите за нешто више, боље

Љубомир Бандовић на фестивалу режије у Лесковцу (Фото LIFFE/ Фадил Шарки)

Од свог оснивања 2008. године, 14. Лесковачки интернационални фестивал филмске режије (LIFFE), сваког септембра у град на југу Србије доводи најбоље и најутицајније филмске ствараоце из региона, који представљају своја остварења, друже се са публиком, али и са својим колегама. Драмски уметник Љубомир Бандовић био је гост овогодишњег  фестивала, где је како наводе организатори, у крупном плану, говорио о својим почецима, уметничком сазревању и досадашњим филмским, позоришним и ТВ улогама. Разговор је одржан у Лесковачком културном центру, препуном публике и гледалаца који су жељно хтели да чују Бандовића ког су због врло искрене приче, испуњене многим анегдотама, поздравили бурним аплаузом.

– Глума је служба. Радите за нешто више, боље – сматра Бандовић.

Најдража улога на филму досад му је Светозар Милетић у филму „Име народа” Дарка Бајића.

– Ретко вам се деси да можете да оживите споменик. Сто посто мог професионалног живота се слило у ту улогу. Ми о том човеку не знамо ништа. Не знамо шта нам је оставио, а данас уживамо у правима која су он и његова ћерка изборили за нас. Тај филм је успео да не буде историјска читанка, нити да буде србовање, већ је то филм о Милици и Јаши Томићу.

Памти и улоге у филмовима „Игра испод прага” Ивана Мариновића, „Непријатељ” Дејана Зечевића и „Сестре” Владимира Паскаљевића:

– „Сестре” су филм који некоме може да спаси живот. После тог филма, моја мајка две недеље није хтела да прича са мном, јер сам играо тог лошег Тадију – признао је.

Бандовић је изразио велику захвалност што о својој глуми може да прича на Лесковачком  интернационалном фестивалу филмске режије, који сматра озбиљним фестивалом са кога се шаљу озбиљне идеје.

Иако свестан да му је најширу популарност донела телевизија и улоге у серијама „Оно као љубав”, „Вратиће се роде” и „Војна академија”, волео би да на филму игра Степу Степановића, а у позоришту Сирана Дебержерака.

Бандовић се сетио да је као дечак, док је растао у Врању, знао да ће бити глумац.

– Мама и тата су радили у фабрици „Коштана”, правили ципеле, и добијали су карте за позориште. Али нису ишли. Не иду ни данас, не гледају ни мене. Брат и ја смо ишли у позориште. Али када сам са 10 година гледао Краљевачко позориште и представу „Мој тата, социјалистички кулак” схватио сам да све што хоћу да будем јесте глумац. Увидео сам да уколико ту постоји начин да правиш своју стварност онда је то уметност коју ја хоћу да стварам.

Док је стасавао у младића, током гимназије, играо је у чак девет представа у врањанском позоришту „Бора Станковић” и интересовала га је само глума.

– Прођем кроз гимназију и одем у позориште. Тамо ме је све занимало, све сам радио, само костиме нисам пеглао. У школи сам имао 200 изостанака, разредна ми је правдала јер је знала да сам у театру, па сам на крају одговарао и био врло добар ђак.

На пријемни на ФДУ, када је класу примао Владимир Јевтовић, закаснио је па је морао да чега да се представе сви кандидати па да на крају дође његов ред:

– Спремио сам осам монолога, четири песме и 32 имитације. Знао сам да је сцена моја, Влада Јевтовић ме је видео као дете у телу одраслог човека. Тог дана сам само ја прошао у ужи круг.

Од многобројих представа у којима је играо или игра издваја неколико. „Клаустрофобична комедија” у режији Дарка Бајића, је једна од њих.

– Бајић ме је звао и питао ме: „Хоћеш да будеш Бата”, мислећи на Саву оџачара која је обележила позоришни живот Данила Бате Стојковића. Имитирајући Батин глас рекао сам му: „Ја могу да будем Бата, али ти немаш те паре да ми платиш”. Када сам прочитао текст, знао сам да је то за мене писано. Касније сам сазнао да је у новосадској верзији те представе играо Предраг Пепи Лаковић, мој рођак по женској линији из Црне Горе. А Бата је знао да изађе на сцену, каже истину и буде болан, тачан и емотиван. Сава ми је прва главна улога коју сам одиграо у позоришту. Од те представе ја дугачије дишем, другачији сам сам са собом када доживљавам себе као глумца.

Пошто игра и Илију Чворовића у „Балканском шпијуну” по тексту Душка Ковачевића, поређења са Батом Стојковићем му пријају.

– Све што је Душко Ковачевић писао је један те исти човек, добри човек са маргина нашег друштва који покушава да споји неспојиво, да остане добар себи и другима, да не напусти идеале на којима је васпитаван.

Бандовић је освојио много награда, а види их као обавезе јер сматра да тек после њих треба да се доказује. Аплаузе памти, а најдражи му је упутила Олга Стојковић, супруга Данила Бате Стојковића, у гардероби после премијере „Клаустрофобичне комедије”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.