Четвртак, 28.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ТОМАС ОСТЕРМАЈЕР, редитељ

Како умире солидарност

Тврдимо да смо толерантни, да осећамо емпатију, да смо друштвено ангажовани и еколошки свесни, али у исто време живимо на начин који ће, пре или касније, уништити планету
Томас Остермајер (Фото: Brigite Lacombe)

За представе Томасa Остермајера увек је у Београду владало велико интересовање. На 54. и 55. Битефу овај миљеник фестивалске публике намеравао је да представи своју нову представу „Непријатељ народа”, рађену по делу Хенрика Ибзена, али је у последњем тренутку гостовање отказано због епидемијских околности. Ово је требало да буде његово четврто учешће на Битефу, на којем је дебитовао 2000. године с представом „Disco Pigs” у продукцији берлинског позоришта Шаубине, чији је Остермајер и уметнички директор. Његова представа „Нора” у продукцији истог театра је на 37. Битефу 2003. године добила награду „Политике”. Последњи пут, Остермајерова представа „Историја насиља” гостовала је у Београду пре две године. О београдским искуствима, својим сценским изазовима и поетици говорио је у интервујуу за „Политику”.

– Наше прво гостовање на Битефу остало ми је у снажном сећању. Милошевић је тада још био на власти и, када сам давао интервјуе, никада нисам знао да ли разговарам с режимским или антирежимским медијима. Зато сам сваки пут после интервјуа покушао да ја „интервјуишем” новинаре. И даље чувам неколико снимака тих разговора. Притом, новинари независних радио-станица, који су програм емитовали из иностранства, провели су ме кроз Београд и показали ми рушевине каква је, на пример, кинеска амбасада. Та тура ми је пружила шокантан увид у ситуацију у земљи чија је несрећа била у томе што је имала погрешне људе на власти – прича Остермајер. Потом додаје:

– За мене је Битеф одувек био важан хаб за позоришне продукције са истока и запада. Фестивал је у Србију доводио представе које сте тешко могли да гледате у некој другој држави источне Европе. Временом је та традиција формирала изузетно искусну и радозналу публику. Та глад за позориштем је нешто чега сам одувек био свестан у Београду, па и последњи пут када смо гостовали с представом „Историја насиља” по делу Едуара Луија. Из тих разлога су контакт и интеракција с Битефом за мене увек од изузетног значаја.

У представи „Непријатељ народа” заснованој на врхунској драмској глуми, актуелизација се остварује провокативном, имерзивном сценом. О чему је заправо реч?

За једну од сцена Ибзен сугерише да се дешава у градској скупштини. Ми смо одлучили да то узмемо дословно и на тај начин је настала сцена која подразумева учешће публике. Претворили смо публику у скупштину и гледаоце, на тај начин, директно суочили с питањима које драма поставља. На тај начин сваки гледалац је у прилици да спонтано реагује и да се директно умеша. То отвара могућност непланиране, нережиране реакције. Штавише, учешће људи пружа нам могућност да чујемо с каквим се политичким и друштвеним питањима публика тренутно суочава.

За редитеља је велики изазов да пронађе одговарајући начин и форму у којој ће све то поставити на сцену. Какво је искуство у случају актуелне представе „Непријатељ народа”?

Естетски приступ који смо развили током рада на „Непријатељу народа” везан је у великој мери за искуства у раду на нашим ранијим представама какве су „Нора”, „Џон Габријел Боркман” и „Хеда Габлер”. Намера нам је била да постигнемо велики ефекат максималним редуковањем сценографије. У случају „Непријатеља народа”, сценографије готово да и нема, као ни видео-радова, који су постали мој заштитни знак, ту су само дрвени зид и цртежи стварани кредом. Тај приступ је и резултат дугогодишње сарадње с костимографкињом Нином Вецел и сценографом Јаном Папелбаумом.

На претходни, 53. Битеф стигли сте с представом „Историја насиља”‚ младог француског писца Едуара Луија, које је у суштини анализа тадашњег савременог друштвеног тренутка. У каквим околностима сте радили дело „Непријатељ народа”?

Током рада на тој представи нисмо се бавили само питањима глобалног загревања и заштите животне средине. Био је то период током ког су неке друге иницијативе, каква је била „Окупирајмо Вол стрит” и „арапско пролеће” кренуле да јењавају. Овај комад говори и о томе шта се дешава када важни друштвени покрети доживе неуспех у борби против моћника и како умире солидарност.

Одувек су вас привлачили различити уметнички аспекти. Зашто вам је та разноликост важна? Како бирате дела која ћете режирати?

Сматрам да је кључ у томе да човек стално мења сопствену естетску позицију, да изнова изналази себе. За мене естетика увек проистиче из материјала којим се бавим. Склон сам да то назовем индуктивном методом, насупрот дедуктивној, у којој сваки пут посежете за фиксним естетским приступом.

Кад радите на новом или непознатом тексту или аутору, покушавате да схватите да ли вам они одговарају на личном и емотивном нивоу. У том смислу, какво је искуство са Ибзеновим „Непријатељем народа”?

Ово искуство је веома интимно питање човековог начина живота, политичког става или политичке лењости и недоследности. Тврдимо да смо толерантни, да осећамо емпатију, да смо друштвено ангажовани и еколошки свесни, али у исто време живимо на начин који ће, пре или касније, уништити планету.

Да ли планирате неку сарадњу са својом пријатељицом из Београда Биљаном Србљановић?

Тренутно немамо никакве конкретне планове, али се видимо сваки пут када дођем у Београд. Разговори с њом за мене представљају извор инспирације и причињавају ми велико задовољство.

Вољеној публици у Београду

Изузетно ми је жао што ове године не долазимо на Битеф и лично сам врло тужан због тога! У Шаубине, као и у свим другим позориштима у Немачкој, имамо раднички савет који је укључен у најважнија одлучивања у вези с условима рада запослених. Тај комитет има право на вето, поготову кад дође до санитарних и здравствених питања, навео је Томас Остермајер за „Политику”.

– Суочен с високим бројем случајева заразе од вируса, раднички савет Шаубине је искористио своје право и ставио вето на наше планове да дођемо у Београд. Подржавам идеју да запослени на овај начин учествују у одлучивању. Убеђен сам да је то добра ствар. Лоша ствар је да се пандемија још надноси над догађаје из културе, а још је горе кад је у питању културна размена на међународном нивоу. У прошлости увек ми је била велика срећа и посебна част да играмо наше представе пред београдском публиком. Због тога вас молим за извињење и разумевање. Желим да изразим своју пуну солидарност Ивану Меденице и целом његовом тиму. Дивим се његовој уметничкој изузетности и страсти да организује фестивал као овај.

Шаљем своју љубав српској публици и свим партнерима Битеф фестивала.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokic
Francuskom revolucijom građanstvo te zemle je svoje VRLINE prenelo na nacionalnu državu. Ali za 2 veka stanovništvo se od 1 milijarde uvećalo na 8. Svaka masovnost nužno snižava standarde. Kulturu i moral više nigde ne održava intelektualna aristokratija duha. Masovni čovek, koji je potekao iz tehničkih karakteristika 19 veka, ceni samo ono što mu nudi tehnika - materijalno blagostanje, građanski moral društva koji je to stvorio - njemu je stran, uništio ga je - a da novi moral nije stvorio.
zoran stokic
@Miloš Francuska revolucija 1789, američka revolucija 1775, a englezima počev od 1760 industriska revolucija, koja kreće sa sela... Engleza je u radom srednjem veku oko1.5mil;1400 ih je bilo 7 mil ali su zbog kataklizme crne kuge izgubili 70% stanovnika i spali na 2 mil... U periodu od 1700. do 1800. broj stanovnika im se povećao za 50%, a od 1800. do 1900. za 260% (posledica industriske revolucije)... Sada je njih osim u V.B (Australiji, SAD...) ima oko 150 miliona.
Milos
Pa nije se na Zapadu (beli, hriscanski svet) uvecalo stanovnistvo 8 puta. Evropske zemlje uglavnom imaju isto ili manje ljudi nego pre Drugog rata (i to sve sa migrantima). Samo se SAD "umozila" ali je i kod njih taj trend stao (barem sto se tice belackog stanovnistva). Umnozavaju se Indijci, Afrikanci, muslimani a odatle i nisu dolazili moralni obrasci za zapadni deo sveta. Mislim da to rastakanje zapadnog morala ipak nije u vezi sa demografijom. Mozda kriza religije?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.