Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: НАДИЈА ТЕРАНОВА, књижевница

Сви имамо трауме којих се можемо ослободити

Ида, моја главна јунакиња, врло дуго је роптала под тим оптерећењем прошлости, али она има и могућност избора, која са собом носи и одговорност
Надија Теранова (Фото: Лагуна)

Италијанска књижевница Надија Теранова била је гошћа друге новосадске „Ноћи књижевности”, одржане у оквиру „Калеидоскопа културе”. „Ноћ књижевности” иначе се годинама приређује у европским градовима под покровитељством Еуника. Затим је посетила и свог београдског издавача „Лагуну”, која је објавила њен роман „Збогом, авети”, у преводу Гордане Бреберине. Надија Теранова доктор је филозофије. Њен роман „Године обрнутим редоследом” (код нас објављен у издању „Аретеа”), проглашен је једном од десет најлепших италијанских књига декаде од 2009. до 2019. године. Њене приповетке уврштене су у више антологија, а романи преведени на више светских језика. Награђивани је и аутор за одрасле и децу. Сарадница је више новина, укључујући и „Републику”. „Збогом, авети” прича је о младој жени која 23 године интензивно изнова проживљава бол због оца, који је нестао док је још била дете. Повратком из Рима у родну Месину, те сусретом са својом мајком, коначно ставља тачку на ту трауму. „Лагуна” је овом роману посветила и један од својих књижевних клубова.

Јунакиња вашег романа интензивно проживљава своју трауматичну прошлост, као и многи људи који утроше готово читав живот да превазиђу своје детињство. Да ли је човек биће прошлости?

Мислим да смо сви подељени између онога што чини нашу прошлост, чак и наше ћелије имају своје сећање, и нечега што чини прелепу могућност новог почетка. То је врло јасна подела између терета прошлости и тежине садашњости, која носи одређене изборе. Ида, моја главна јунакиња, врло дуго је роптала под тим оптерећењем прошлости, али она има и могућност избора, која са собом носи и одговорност.

Да ли и читави народи често више живе у прошлости пре него у садашњем тренутку?

И овде се дешава исто што се догађа у Италији. Земље које су у 20. веку прошле кроз ратове имају дугачке периоде тишине. У Италији је постојала специфична ситуација, преживеле су читаве генерације људи који су подржавали фашистички режим, док у садашњости говоре њихови унуци и праунуци. Све је било обавијено осећањем срамоте и жељом да се иде напред. У личној стварности човека дешава се оно што се збива у политичком животу државе, сви имамо неке своје трауме и битке којих се можемо ослободити временом, али време јесте и те како потребно. Италијанско друштво сада се мења. Имам велико поверење у нове генерације које долазе, зато што су све слободније у односу са прошлошћу. Лепо је видети да се интересују за историју и да желе да знају одакле потичу.

Какву улогу у овој прози има мотив суочења?

Врло често покушавамо да се изместимо, да те непријатне емоције и бол удаљимо од себе. Али заправо тек када их прихватимо и пређемо преко њих, успевамо да се излечимо. Ова књига говори о томе да поновно отварање старих рана значи и њихово дефинитивно затварање.

Ида у „Аветима” те промене доживљава читавим телом. Какав је пак наш однос према телу у новије време док се суочавамо са пандемијом?

Откада је дошла пандемија, однос свих нас према телу је драстично промењен зато што је за нас тело постало нешто што носи опасност са собом, јер не само да се можемо заразити већ можемо и бити заразни за друге. Морали смо да научимо да се бранимо, као и то да друге одбранимо од себе. Нису сви успели да схвате да не треба да мисле само о сопственој добробити. Пандемија нас учи да је однос према здрављу однос према колективном здрављу. Због тога тело више није реч у једнини већ су то тела, зато што укључује и тела свих осталих људи. Одлука моје јунакиње да нема деце једна је физичка одлука, она се не осећа спремном да преживи ту трансформацију свога тела. Она се у књизи управо пита какву вредност може да му придода, зато што тело њеног несталог оца никада није пронађено. Због тога се пита колико је спремна на такву промену. Али као и све друге одлуке, и ова се тиче физичког дела личности и духовних аспеката живота као једне целине.

Да ли таквом одлуком она постаје феминисткиња?

Ида није феминисткиња, али ја јесам. Њене одлуке су искључиво личне, не друштвене или политичке.

Овај ваш роман је на енглески, за америчког издавача, превела иста преводитељка која је превела и дела Елене Феранте на овај језик. Има ли ваша проза сличности са писањем Елене Феранте?

Пишемо различитим стиловима, али сам захвална Елени Феранте зато што је поново скренула пажњу јавности на италијанску књижевност коју пишу жене. Мислим да нам је заједничко стварање женских ликова који су специфични, оштри, огорчени. Нису то свакодневне хероине које говоре о мекоћи, женствености, мајчинству. То су пре свега снажне јунакиње.

Да ли се у роману „Збогом, авети” та оштрина испољава нарочито у односу мајке и кћери?

Да, тај однос је увек компликован, зато што нас наше друштво учи томе да мушка деца најпре воле мајке. Мајка и кћер су на неки начин конкуренција, али то ривалство срећом нестаје до краја књиге. Уосталом, тај однос мајке и кћерке, посебно када девојчица одрасте, препун је сенки. Има пуно и светлости, али ту је и прегршт сенки.

Волите Елзу Моранте. Које писце још цените?

Наталију Гинзбург, Изабел Аљенде, Дачу Мараини, која је најпознатија и по мом мишљењу најважнија жива женска ауторка у Италији. Тренутно је поново у штампи њена прва књига из шездесетих година 20. века и ја имам ту част да је приређујуем и да напишем предговор за то дело. Дача Мараини је дивна особа, феминисткиња је и права дама, била је животна сапутница Алберта Моравије. Неоспорно је у Италији популарна и Елена Феранте.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

D.
-Nismo odgovorni za traume koje smo podneli, ali smo odgovorni da ih izlecimo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.