Понедељак, 18.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Стварање нове или опстaнак старе Европе

(Фото EPA-EFE/ C. Bilan))

 

 

Упркос чињеници да се широм света у последње време одржавају избори за државне парламенте, чини се да су једино избори за немачки Бундестаг у жижи интересовања. Централно питање европске и светске јавности већ скоро годину дана јесте ко ће победити на изборима за Бундестаг и, следствено томе, формирати владу најјаче европске економије и земље-предводнице ЕУ.

Учешће чак три странке у трци за победника избора – социјалдемократа (СДП, кандидат за канцелара Олаф Шолц), зелених (Аналена Бербок) и хришћанских демократа (ЦДУ, Армин Лашет) – подстакло је аналитичаре широм света да разматрају бројне могућности постизборних владајућих коалиција.

Поводом ових, двадесетих по реду, избора за немачку савезну скупштину, београдски Институт за европске студије организовао је у четвртак, 23. септембра, округли сто под називом „Шта доносе немачки савезни избори?”. Учесници скупа (Душан Рељић, Миша Ђурковић, Душан Достанић, Никола Младеновић и Петар Ћурчић) представили су јавности не само могуће међународне импликације ових избора, већ су покушали и да уоче главна унутрашња кретања у најмногољуднијој земљи Европске уније.

Спољна политика у кампањи

Поглед на политичке програме партија које се надмећу на изборима у недељу јасно показује да теме спољне политике нису на ударном месту. Наиме, само је ЦДУ део о спољној политици ставио на почетак, док су остали углавном ове теме држали на последњем месту и трудили се да им током кампање не придају превише значаја. Међутим, све то може и да завара, јер није искључено да ће управо ставови према спољној политици играти значајну улогу у одабиру будућих коалиционих партнера за формирање нове власти. Узгред, не сме се сметнути с ума да је фактички сама Меркелова током последњих петнаестак година лично решавала све највеће спољнополитичке кризе ЕУ, почев од дужничке, преко украјинске до имиграционе, кад је сама направила споразум с Ердоганом. Њен наследник мораће да улива сигурност и другима у ЕУ и да гарантује спољну политику без наглих скокова и без превише емоција. Пре свега немачком бизнису и радницима.

Управо тај начелни став разликује троје главних кандидата за ово место. Шолц и Лашет су се током дебате о спољној политици углавном слагали у свему и чак смо видели кандидата ЦСУ (сестринске странке ЦДУ) који с ентузијазмом истиче Остполитик Бранта и Шмита као модел којим Немачка и данас треба да се води. Дакле, упркос споровима с ауторитарним силама у свету, Немачка и пре свега немачки бизнис с њима морају да раде, да развијају заједничке пројекте, а несугласице да решавају у међународним форумима, без санкција и без штете по пословни свет. Бербокова је, међутим, у свим кључним питањима инсистирала да Европа вредности нема алтернативу, да се с ауторитарним режимима мора борити, да се Мађарској без одлука ЕСП морају увести економске санкције, а посебно интересантно било је њено залагање за наоружавање Украјине и хитно заустављање пројекта „Северни ток”.

Нешто мање атлантистички деловао је кандидат Либерала Линднер, док су Левица и АФД као суштински аутсајдери промовисали своје програме суверенизма, односно пацифизма, те релаксирања односа с Русијом. Спољна политика Левице представља велики проблем за њено потенцијално учешће у евентуалној коалицији СДП–Зелени. У кампањи су се тек узгред појављивала питања Блиског истока, споразума с Ираном, ангажовања Бундесвера у страним мисијама итд. Проширење ЕУ држи се декларативно, искључиво за Балкан, али на врло, врло дугачком штапу. Укратко, ако спољна политика буде играла улогу у формирању владе, основу ће чинити садашњи партнери.

Избори и немачка одговорност за економску будућност ЕУ

Опште је познато да немачкa привредa представља један од потпорних стубова тренутне моћи ове земље. Увођење евра – а самим тим и концепта еврозоне – отворило је нове перспективе у развоју, како европског континента у целини, тако и саме Немачке и њених привредника. Светска економска криза из 2008. године, али и рушење пројекта развијања привреде кроз кредитирање, учинили су Немачку скептичном према претераном задуживању других земаља. Посебно је остало забележено почетком претходне деценије да је Грчка имала веома непријатно искуство са земљама кредиторима, предвођеним Немачком. Додуше, због тврде фискалне политике групе земаља кредитора јаз између чланица уније био је под контролом. Међутим, у овим ванредним пандемијским околностима напуштање старог концепта висине јавног дуга у износу од 60 одсто бруто друштвеног производа и дефицита од три одсто прети да постане нова вододелница у политици ЕУ.

Пред Немачком, као земљом стабилних финансија, али и с великом одговорношћу за целокупну еврозону, сада је велика дилема. Заправо, питање које ће се сигурно поставити пред будућег канцелара јесте да ли ће Немачка својом сагласношћу подржати нова задуживања слабијих чланица уније. Битну улогу у будућој власти свакако ће имати и наредни савезни министар финансија. Уколико он дође из редова Странке слободних демократа (либерала), постоји веома вероватна могућност да ће се инсистирати на доследном спровођењу круте фискалне политике с минималним задуживањима. Супротно томе, могућност доласка зелених и/или социјалдемократа на власт у знатној мери релаксира земље-дужнике у њиховој намери да се с Немачком договоре. Виђене као флексибилне, ове две леве опције сигурно ће показати већи степен креативности и разумевања за мање земље. Заправо, зелене агенде за које се залажу, али и трошкови кризе изазване вирусом корона и одржавање државе благостања, у великој мери захтевају и од саме Немачке знатна финансијска средства. Постоји могућност да ће се званични Берлин определити за кредите у недостатку средстава за сопствене пројекте. То ће несумњиво изазвати велики јаз између фискално врло конзервативних држава Скандинавије и Бенелукса, с једне, и земаља које се захваљујући кредитима опорављају и развијају, с друге стране.

Немачке теме, идеолошка прегруписавања и раст зелених

Упркос чињеници да су ови избори међу најмасовнијима у Европи и по броју учесника и по броју гласача, спектар тема је веома сужен. Изразито персонализована кампања – уз истицање готово идентичних програмских порука – последица је великих идејних скретања странака центра (социјалдемократа, хришћанских демократа и зелених) ка питањима заштите животне средине.

„Озелењавање” политичке агенде део је дугог процеса којем су свакако ишле наруку климатске промене, али и јачање зелених опција у северним земљама. Након дуго година проведених у опозицији, зелени су први пут у владу ушли 1998. године, добивши место министра спољних послова и друге значајне ресоре. Међутим, пактирање са социјалдемократама коштало их је губитка власти и дела бирачког тела, које је захтевало брже и систематичније промене ка еколошки одрживијем друштву. Уколико желе да не доживе крах на неким наредним изборима, зелени морају да нађу решење за кључни проблем свог организовања. Наиме, ову странку оптерећује унутрашња полемика која се води око увођења – зеленима иначе одбојне – политичке професионализације. Будуће време показаће да ли ће „кентаур” састављен и од прагматичних и професионалних политичара на врху и од левичарских егалитариста и активиста странке у бази постати организација с јасном хијерархијом.

ЦДУ одлазеће канцеларке Меркел неретко је подстицањем еколошких политика давао сигнал бирачима о важности ових тема и тиме их посредно подстакао да се окрену зеленима. Критичари активности ЦДУ неретко напомињу да је Лашетова кампања бледа и да не подстиче традиционалне бираче да се поново определе за владајућу странку. Супротно томе, присталице ове политике управо у премошћавању и обједињавању традиционалних и модерних бирача виде главну предност ЦДУ у односу на друге странке. Чини се да је политика владајуће опције да привуче све умерене реформисте, те да их подстакне да кроз једну системску странку нађу решења за проблеме новог надолазећег немачког друштва.

Социјалдемократска партија Немачке први пут после дуго времена у анкетама стоји боље од ЦДУ. Многи у кандидату ове странке за место канцелара Олафу Шолцу виде оличење стабилности и наставка умерене политике одлазеће канцеларке. Свакако, социјалдемократама иду наруку и све већи захтеви немачког грађанства за уређивање стамбених најамнина. Права подстанара (који су у Немачкој веома бројни) и питање благостања растуће популације пензионера помогли су овој старој партији да понуди нова решења и узме део популарности од својих такмаца у анкетама. Питање које остаје отворено до затварања биралишта у недељу јесте да ли ће финансијски скандали који потресају врх странке утицати на промене у расположењу бирача.

Готово све странке или су избегавале да говоре о идентитетским темама друштва које је више деценија погођено великом миграцијом или су отворено (попут Алтернативе за Немачку) негодовале против имигрантске политике. Ипак, ове и друге теме (попут реформи политичког система) остале су у другом плану, а Алтернатива и Левица траже подршку превасходно међу гласачима на истоку земље.

Уз све ове, али и многе друге сличности и разлике делује да су ови савезни избори истовремено и превише монотони и динамични. Њихова монотоност, према мишљењу критичара, резултат је окретања ка личностима, а не ка идејама. Супротно њима, многи тврде да су ови избори – као ниједни пре тога – доказ да је тврди немачки политички систем са две велике партије способан за промену преко разбијања традиционалних опција уласком нових партија.

Резултате ових избора тешко је прогнозирати, како због великог броја неопредељених бирача у анкетама, тако и због чињенице да сложени изборни систем оставља многе комбинације отвореним. Према последњим анкетама, социјалдемократе имају благу предност над демохришћанима (око 25 одсто наспрам 23 одсто испитаника), а прате их и зелени са око 16 одсто подршке у јавном мњењу. Додуше, велики је проценат неопредељених, што отвара нове могућности. Међу кандидатима за канцелара убедљиву подршку има Олаф Шолц. Овакав распоред и дисбаланс између подршке странкама и кандидатима чине могућности избора нове владе изузетно сложеним. Ипак, сви су сагласни да ће преговори око њеног састављања бити изузетно дуги. Све опције су отворене и ретко се која странка изјашњавала против одређених коалиционих комбинаторика. За сада, веома популарне су коалиције „немачке заставе” (СПД, ЦДУ и либерали), „семафор” (СПД, зелени и либерали), „Кенија” (зелени, СПД и ЦДУ) и удружене левице (СПД, зелени и левица). Ни опције с два јака коалициона партнера нису искључене. Посебну популарност има коалиција СПД и зелених, али и она између СПД и ЦДУ. Но, и поред комбинаторике, једно је сигурно – центар интересовања политичког новинарства у наредном периоду биће Немачка.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Хронос
Са моје субјективне тачке посматрања рако бих да је Немачка фаворизује своје гиганте као што је нпр Луфтханза или ДБ. Никоме у ЕУ није дозвољено да субвенционише гиганте ако не послују добро јер мора да пропадну то тј буду понуђени да другима који послују успешно и онда се то не зове субвенционисање већ инвестиције. Кад су у питању Немачке фирме онда се то гледа од стране ЕУ Комисије кроз прсте а. за мале земље иако су у ЕУ важе други принципи, они морају да буду акционисани.
Milan
Treba biti rezervisan prema Evropi koju "stvaraju" Nemci.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.