Петак, 03.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: СРЂАН В. ТЕШИН, књижевник

Стојим на раменима џинова из Мокрина

Моје исприповедане успомене мешавина су онога што сам најбезочније измислио и онога што сам видео својим очима и искусио на својој кожи
(Фото Вера Вујошевић)

Нова књига Срђана В. Тешина „Мокринске хронике”, у издању „Архипелага”, својим јединственим стилом и приповедањем у првом лицу враћа нас неколико деценија уназад. Уједно, успоставља везу и са његовим другим књигама, чији је топоним Мокрин. Приповедач, који искрено открива смешне и болне детаље свог одрастања, донекле подсећа на јунака серије „Грлом у јагоде”. Све до тренутка у којем и сам доживаљава призвуке насиља насталог у региону бивше Југославије. Он бележи сећања на бака Видине кулинарске специјалитете, праћене њеним страшним причама, на деду Георгија, кафанског човека, који је пропутовао светом, а са руским ослободиоцима пио данима у Мокрину. Ту су и мириси првих књига, ликови мајке и оца, старији брат, заштитник, са осталим мангупчићима из краја, прве свирке, први пољупци и пијанства, ситуације као из вица, па особењаци и уметници који су оставили траг. Када људи у свакодневним разговорима откривају овакве појединости из својих и туђих живота, обично помислимо ‒ нестварно, живописно, као у роману, као на филму...

На почетку „Мокринских хроника” стоји упечатљив цитат Тицијана Скарпе о томе да само писац исказује живот какав јесте, други се на то не усуђују. Да ли сте и овога пута, пишући прозу о познатом месту и људима, ствари видели изоштреније него у свакодневном посматрању успомена?

И „Мокринске хронике”, као и „Моје”, али и „Кроз пустињу и прашину”, могу се повезати с мојом аутобиографијом, најпре због тога што је радња у овим књигама хибридног жанра смештена у стварно место, мој родни Мокрин, али и због тога што представљају евокацију „духова прошлости” из мог детињства, дечаштва и младости. Међутим, приповедајући о данима проведеним на селу, нисам се ослањао искључиво на лакопровериве и документоване успомене већ сам у великој мери прибегавао фикционализацији сећања, како бих добио поетички и естетски што уверљивији књижевни текст. Отуда су моје исприповедане успомене мешавина онога што сам најбезочније измислио и онога што сам видео својим очима и искусио на својој кожи. Овакав књижевни поступак је „мемоарска фикција” и за њим су посезали многи писци, попут Сема Шепарда, Сесара Антонија Молине, Мирка Ковача и других. Тај псеудоалхемичарски књижевни поступак, који брише границу између стварног и фиктивног, дозвољавао ми је да по својој вољи подешавам сочива кроз која сам посматрао варљиве успомене. Неки људи и догађаји су остали неизмењени, а неки су постајали мањи или већи него што заправо јесу у стварности.

Да ли је ово и једна генерацијска приповест о људима рођеним седамдесетих година? Како се носталгични тонови губе приближавањем злокобних деведесетих?

Генерација којој припадам може се с правом окарактерисати као „изгубљена”. Најбоље године смо провели на фронтовима, у егзистенцијалном безнађу, у друштвено-политичком хаосу или у емиграцији. Многи из моје генерације, ако нису прерано умрли, остали су у лимбу психолошких траума, моралне ерозије и сиромаштва. Угљеша Шајтинац, мој генерацијски друг, о томе је писао у драми „Хадерсфилд”. И „Мокринске хронике” говоре о последицама избора пред којим се нашла моја генерација: остати, отићи или полудети попут Буридановог магарца, који није могао да се одлучи ни за један избор. Међутим, у мојим прозама се надолазећа мрачна времена само наслућују и не виде се у измаглици лажних обећања која су нештедимице просипана у позном социјализму.

Може ли се рећи да није било Мокрина оваквог каквим га описујете, и свих тих живописних ликова, не би било ни вас као данашњег приповедача, аутора „Куварових клетви и других гадости”, као и већ поменутих дела?

Једноставно речено: стојим на раменима џинова из Мокрина. Књижевности сам се учио од Мирослава Антића, Раше Попова и Ђуре Ђуканова, новинарству од „Политикиног” барда Богдана Танета Ибрајтера, а визуелним уметностима од Имреа Сабоа, који ме је инспирисао да главни лик из „Куварових клетви и других гадости” осмислим управо на основу његове бриљантне фотографске биографије. Чак су и млађи писци попут Миће Вујичића значајно утицали на моје стваралаштво. Мокрин је веома инспиративно место, богато историјским личностима и анегдоталним полуистинама. Многима је позната чињеница да је Мокринчанин Павле Риђички у Луксору купио староегипатску мумију коју је затим поклонио Народном музеју у Београду. Дакле, египтологија је незамислива без конотативног повезивања с Мокрином. Има оних који су сасвим озбиљно тврдили да се гроб Атиле Хунског налази у атару Мокрина и да је мокринску ћуприју „Девет грла” на речици Златици сазидао лично Мехмед-паша Соколовић. У шали волим да кажем да је Гарсија Маркес имао свој измишљени Макондо, а да ја имам свој фантастично-стварни Мокрин.

Колико вам је као писцу значило музицирање у малом бенду и какве авантуре сте тако доживели?

У књижевост сам прво ушао као текстописац рок песама. Касније сам открио поезију коју није нужно певати. Музика нас је чинила једнаким са вршњацима из великих градова. Осећали смо се делом тадашњег уметничког покрета који је преферирао оригиналност, а не виртуозност. Музика нам је дозвољавала да будемо субверзивни и бунтовни, што нас је понекад водило у сукобе с партијским апаратчицима. Временом, музика је од животног става прерасла у егзицстенцијалну нужност, те смо завршили свирајући по ресторанима и бирцузима. Открићу тек толико да смо праву авантуру доживели када смо у кикиндском хотелу „Нарвик” свирали Азему Власију, Василу Турпуковском и другим функционерима из периода СФРЈ, или када смо, рецимо, свирали на увце Драшку Ређепу и Абдулаху Сидрану у ђачкој мензи основне школе у Мокрину. Многе странице у „Мокринским хроникама” сам посветио цртицама из свог кратког живота кафанског свирца. Можда то моја подсвест жели да ми каже да сам прерано „пољубио и оставио” тамбуру? С обзиром на то да сам већ осам година незапослени писац, данас би ми тај напуштени занат добро дошао.

Посматрате ли и даље објективне промене мање средине, у ком правцу се мењају та наизглед идилична места у којима су писци одувек видели жабокречину испод уштирканих чаршафа?

Банат је, како је то Црњански говорио, „трезор морбидности” и многе се гадости крију испод уштирканих чаршафа. Одавно не живим у Мокрину. Сеоску идилу сам кризних деведесетих заменио београдским „сплином”, да бих данас живео у, у сваком смислу осиромашеној Кикинди којом немилосрдно харају „бела куга” и „бежање трбухом за крухом”. С обзиром на то да Кикинда више није значајни индустријски центар, то се директно одсликава и на живот на селу одакле је долазио гро радне снаге потребне фабрикама и комбинатима. Због тога није потребно бити писац и откривати жабокречину, јер нас је она све дословно преплавила. Али било је у историји ових крајева и већих криза и значајнијих миграција, па смо преживели. Проћи ће и ова неидилична времена.

Како данас ту одрастају младе генерације, ваша деца, на пример?

Можда грешим, али примећујем да, иако им стварност не иде наруку, иако им је сужен простор за остваривање пуног потенцијала, данашње генерације су у највећој мери утилитаристичке. Чини ми се да је „корисност” оно што их мотивише, а не некакви апстрактни идеали. Одрастање у временима хибридног морала, лажних узора и вештачки наметнутих идеологија мора имати своју цену. Страх ме је од тога што ни своју децу не могу увек да заштитим од пошасти које, рецимо, вребају са телевизијских екрана или друштвених мрежа. Као родитељ веома сам забринут, јер ће кад-тад доћи на наплату то што као друштво нисмо на време зауставили негативне трендове који разарају наша села и градове. Направите екскурзију опустелим Северним Банатом и биће вам све јасно. Мислим да „Мокринске хронике” могу да послуже и као меморијска црна кутија, у најмању руку да наша деца не би поновила наше грешке из прошлости.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Skromno
Nema sta.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.