Уторак, 19.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Милановић и Мило, слободни пад

Треба ли некога извређати, направити жешћи дипломатски скандал или замутити воду – ту је Зоран Милановић. Треба ли издати своје најближе сараднике, пријатеље или странку – ту је опет председник Хрватске, на свом омиљеном радном задатку. У дубинску политику Зоки никада није озбиљно загазио. Када помисли да је смислио стратегију, она не потраје до следећег јутра, па је вероватно зато толико изненађен, а ту енигму још покушава да дешифрује: зашто је авион у којем је била одлазећа канцеларка Ангела Меркел прелетео Загреб и Хрватску, па слетео у Београд, како би она дошла у опроштајну посету у Србију и разговарала с Александром Вучићем?

Да бисмо схватили откуд толика Зокијева опседнутост председником Србије – јер, забога, мора да је мислио у свом уреду у Пантовчаку, како ли је фрау Ангела прелетела баш мене и шта ли види у тој Србији и том Вучићу – морамо вратити времеплов у 2014. годину. Тада је премијер Кине Ли Кећијанг први пут 2014. дошао у Београд да промовише стратегију новог пута свиле на европском транзицијском истоку.

Наравно да су се у Београду нацртали премијери и председници свих 16 позваних земаља. Једини који се није појавио био је, а ко би други, него Милановић, који је изјавио да му се не да јер од тих прича с Кинезима ионако ништа не бива. Тада је Зоки био премијер Хрватске, а како време брзо лети, а ствари се још брже заборављају, треба се вратити још годину дана уназад, на једну мање познату епизоду. Реч је о посети кинеског потпредседника владе који је дошао у специјалну мисију у Хрватску, нудећи да Кина изгради железнички коридор великих брзина Ријека–Будимпешта. Милановић и његова екипа у влади нису схватити ни ко је тај човек, ни шта та понуда значи. Кинески мудраци из пете генерације комунистичког царства лако су провалили с ким имају посла, а још више ко је играч с којим треба мешати карте на Балкану, као што је то знала и Ангела Меркел, па су скокнули до Београда и лако се разумели с Вучићем. Тако је потписан споразум за брзу пругу Београд–Будимпешта, којом ће возови ићи брзином од 200 километара на сат.

Није Зоран Милановић тада размишљао о геополитичким једначинама, јер да је тако, не би касније одлазио у Кину више пута да би држао предавања и узимао добру лову за то, по сведочењу покојног загребачког новинара Дениса Куљиша, који је дуго био близак с Милановићем, све док није провалио с ким седи и уговара дилове. Пријатељство између њих двојице је раскинуто, а Куљиш је био од оних типова који су волели да врате мило за драго.  Хрватска под премијерском влашћу Милановића није била успешна, за време његовог мандата је доживела највећу економску стагнацију, док је економија Србије почела рапидно да расте. Зоки је успео да чак и од Ангеле Меркел добије пацке јер је блокирао границе са Србијом 2015. године. Дојче веле је тада објавио текст „Арогантни Милановић и озбиљни Вучић”, описујући овог првог лаконски арогантним, а овог другог звонко озбиљним. Милановић је човек који то не заборавља.

Видео је себе као лидера региона, али у Бриселу као да су имали катаракту и све више су се окретали ка Београду, када би требало смирити Зокија или стабилизовати читав регион. Европа га је буквално ставила на лед, а Милановић се суочио с личним санкцијама. Нико га није звао у службене посете, па се организовао сам, посећивао исељенике по свету, стигао чак до Огњене земље, потом покушао да организује да га прими било ко озбиљан у Америци, али узалуд, званичних позива није било јер су га озбиљни играчи добро проучили и третирали као кавгаџију који ће им полупати све по стану или им извређати родбину.

Међутим, Зоки можда није ерудита, у међународним односима лута као дете партизана које је пред изборе измислио да има деду усташу, мада се после испоставило да је тај деда Милановићев покушај да са себе скине шињел комуњаре и омађија лоби бранитеља, па је учинио корак даље и зближио се са Антом Готовином. Научио се памети, парламентарне изборе је изгубио када је драговољцима говорио како Србе презире више и од њих.

Као социјалдемократа без странке, бивши премијер без резултата, ушао је у председничке изборе као аутсајдер, али је користећи политичку интелигенцију кратког домета коју и те како поседује, уверио све осим себе да је новорођени леви суверениста идеалан да замени Колинду Грабар Китаровић. Одмах је, после победе, фуриозно кренуо са оним што најбоље зна: почео је да избацује флоскуле и пароле, сервира паралаже, да размењује увреде с премијером Пленковићем, да се јуначи на ивици урачунљивости, претварајући политичку сцену и јефтини ријалити који тако страсно распаљује. Да га се само Жељко Митровић домогне, где би му био крај. А како Зоки уме да сплеткари с медијима, насловнице једва чекају његов нови скандал. Та вештина га истовремено храни и одржава.

Ако некадашњи гардиста који је служио ЈНА у Београду није био оштећен лажним дедом усташом из хрватске политичке гротеске, ако га ни то што је вратио одликовања ратном злочинцу Бранимиру Главашу није уздрмало, помислио је, зашто да не настави даље и не отвори нови регионални фронт, позвавши Мила Ђукановића у Загреб.

Зоки не поседује ни искуство, нити је играч калибра Мила Ђукановића, али су обојица пронашла заједнички интерес. Зоки је мислио овако: Мило у слободном паду је коначно моје висине, а шта може бити заједнички именилац за Милановића и Ђукановића ако не прилика да заједнички оплету што жешће по Србији и Александру Вучићу. Зашто, коначно, у 54. години, Милановић не би порастао?

Ако је Мило изгубио компас и глисер ЦИА у Цавтату који су га држали три деценије на власти тако да се сада хвата за последњу сламку, а то је стереотипна мантра о свесрпској кривици, Зоки тај компас никада није имао, већ су га кроз политику водили искључиво инстинкт за самоодржањем и сплетке.

Зна то Мило, али у овим тренуцима потребан му је био какав ослонац, па макар морао да се придржава уз Зорана Милановића. Некада би се онај Мило слатко насмејао овом Милу. Да ли то зна и Зоки? Сумњам, јер му то његова самозаљубљеност не дозвољава.

Треба заиста изнервирати Жељка Комшића да каже како је Милановић „шарлатан опасних намера” и да је врхунац глупости то што је рекао председник Хрватске у Уједињеним нацијама: да је он, Зоран Милановић, председник свих Хрвата. Дакле и оних у Босни.

Човек коме је пропала влада, потом пропала странка, за сада није пропао, чиме потире не само политички закон гравитације већ и логике. Говори ли то више о хрватској политици или Зорану Милановићу?

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Pera Vol
To je zato šta se frau Merkl uželela ćevapa i leskovačke mućkalice.
Jorge
Za očekivati je bilo da će kozer poput Politikinog kolumniste shvatiti Milanovićev prosede. Ponekad se taj stil činio sličan, doduše kod Zorana malo oštriji i radikalniji. Kao državnik vrlo ograničenih ovlasti, Milanović koristi medije i javnost na reakciju na nelogičnosti kojih je sadašnjost prepuna. Ako ponekad i zaluta, moglo bi mu se oprostiti, jer oni koje uzme na zub pokazuju mnogo rabijatnije lice kad ih se bocne.
Milica
Ah Jorge, Jorge, vi ste ga uboli tacno u sridu.
Diskusija
Zašto je avion u kojem je bila odlazeća kancelarka Angela Merkel preleteo Zagreb i Hrvatsku, pa sleteo u Beograd, kako bi ona došla u oproštajnu posetu u Srbiju i razgovarala s Aleksandrom Vučićem? Zato jer su Nijemci i Hrvati prijatelji i saveznici po defaultu, iskonski, reklo bi se. Nema potrebe za takvim gestom. Preletjela je Angela i Beč; nije se sastala ni s austrijskim kancelarom Kurzom. Može se i to problematizirati ako želite baš od svega raditi filozofiju.
Mrgud
Bas se slatko nasmijah.
Подаци
По пописима 1991-2011(13) у Хрватској, БиХ и Србији (без КиМ) број Хрвата је опао 2,6% (117.500), Бошњака/Муслимана 9,5% (207.500), а Срба 11,4% (938.500). Мањка и око 650.000 Југословена. У Црној Гори је број "Срба и Црногораца" порастао 4,3% (19.000) (према en.wikipedia.org). Са сајта РТС: "Туђманов шеф кабинета Хрвоје Шаринић је у период од 1993. до 1995. године једанаест пута долазио у Београд на тајне сусрете са Милошевићем. Један од последњих сусрета био је само неколико дана након Олује".
Miroslav
Promasili ste temu, ne radi vam dobro taj autogenerator poruka.
Ado Delic
bravo!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.