Петак, 03.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

​Софија побола српске барјаке у швапски табор.

„Зора је душу дала за акције. Најпре чамцем тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке’”, заповедио је командант Кирхнер јунакињи и лепотици из Београда
Софија Јовановић (Фото: Жене Солунци говоре)

Била је матуранткиња кад је избио Први балкански рат, њој тек деветнаеста. Не помишља на студије, још мање на удају. Хтела би да ратује. Пријавила се Народној одбрани где нису хтели да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, не девојчурке из школске скамије.

Врати се кући покуњена, али сутра опет бану на исто место. Неки мајор упита:

– Којим добром, девојко?

– Хоћу пушку и ратни распоред – рече одлучно. Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.

–  Добро, не можеш на фронт али ћемо те узети за болничарку.

Нису имали куд, те је приме. Одсекла је косу, оденула униформу. Са другим добровољцима неколико дана вежбала како се гађа или баца бомба, и кренула према Куманову. Следеће године нападоше Бугари а Софија стиже на Брегалницу. Опет одликовање. Чим је Аустроугарска  1914. објавила рат Србији, ево Софије. Лепа Београђанка нашла је мајора Танкосића који је одлазећи водио одред на Дрину, али јој рече да се јави Игњату Кирхнеру, команданту Сремског добровољачког одреда. Овај рече да му је свака пушка добродошла, а јуначко срце поготово.

Он је, по оцу Немац и по мајци Србин, 1908. у време анексије БиХ био поручник у аустроугарској војсци, али је искористио прилику и пребегао у Србију са читавим водом својих војника. А Софија у новој јединици примети да је млади ратници гледају с поштовањем али и, некако, као женско. Тада им је казала да она за њих није Софија  већ њихов друг, саборац Софроније. И наставила да корача пламтећим стазама Великог рата.

Као комити на гласу, Кирхнер јој на почетку рата за Београд повери да са четворицом људи пређе на леву обалу Саве и тамо окачи српску заставу. Успут, требало би да пресече телефонску линију и покупи оружје душманима. Крете, срећна што је ово пало баш њој у део. Под заповедништвом храбре девојке били су Предраг Караклајић, Мирослав Голубовић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић, а Кирхнер је поучи: „Зора је душу дала за акције. Најпре чамцем тихо, преко Саве, па онда на прстима до карауле и уснулим Аустријанцима учтиво кажеш: ’Жао ми је што сам морала да вас пробудим и узмем ваше пушке.’”

Још није ојутрило кад је чамац, с пристаништа у Карађорђевој улици, склизнуо ка Земуну. Софија и пратиоци носили су две српске заставе, узете из хотела „Бристол”, где је у то доба било прво превијалиште. Ипак, нису успели да непријатељске стражаре ухвате на спавању. Опазише они српске војнике чим су пришли караули и тог часа, гологлави, а неки без одеће и оружја, јурнули у бежанију ка Земуну. Кад су видели Софију и њене другове са реденицима, није било силе која би их задржала и нагнала да прихвате бој.

Тако је Софија, без трунке отпора, испунила задатак. Пресекла је телефон између карауле и аустријске команде у Земуну и истакла две српске заставе: једну према Земуну, да би Аустријанци видели да је кула освојена, другу као Београдској тврђави, као знак команданту Кирхнеру да је заповест извршена.

Остало им је да мирно покупе оружје и муницију, испитају терен око Саве и њених шибљака и железничког моста, и живи и здрави врате се у Београд. Кад су били у пристаништу, са тврђаве су се огласили српски топови тукући монитор који се, Дунавом, ближио ушћу Саве. Софија и њени другови стигли су да учествују и у овој борби, брзом митраљеском ватром натерали су непријатељски брод у повлачење. Као да јој је било суђено да у почетку рата, лета 1914. и с јесени 1915, оба пута у судбоносним часима, буде у одбрани српске престонице.

Ова сећања, много година после Великог рата прибележио је чачански књижевник Антоније Ђурић, беседећи са Софијом Јовановић у њеном скромном београдском стану, окруженом дечурлијом из суседства која су је звала једноставно: Бака Софија.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Pera Vol
Sofija, Sofrinije bi se dobro uklopi(o)la u današnju rodnu agendu.
Aco
Sta reci. Da se na ovakvim primerima vaspitava nasa omladina a ne gledajuci po telefonima razne belosvetske probisvete i propalice koji od sebe prave budale i to je danas cool.
Jeremija
Joooo, još jedna legenda.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.