Недеља, 28.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 25. 9. 2021.

Музеј Нине Фјодоровне

Kao највећа препрека у реализацији намере да Санкт Петербург коначно добије музеј Јосифа Бродског, испоставила се једна старица је која била једини преостали житељ некадашњег заједничког стана и није имала намеру да прихвати понуђени новац и исели се из својих десетак квадрата
Јосиф Бродски, Универзитет у Мичигену, 1973. (Фото Википедија)

У књижевном додатку „Њујорк тајмса“ постоји редовна рубрика у којој уметници и друге јавне личности, укључујући и бивше америчке председнике, одговарају на питања која се тичу књижевног укуса и читалачких навика. Тако се од испитаника тражи и да опишу своје „иделано читалачко искуство (када, где, шта и како)“. Већина је, погађате, одговорила кратким описом жанр-сцене у којој напољу пљушти киша или веје снег, а они седе у удобној фотељи, пијуцкају вино и читају омиљену књигу, док ужарене цепанице пуцкетају у камину. На другом месту, опет погађате, налази се читање на плажи, али било је и оних који су признали како највише воле да читају на месту до ког и краљ иде пешке. На ово питање недавно је одговорио и новинар и публициста Андерсон Купер, један од „брендова“ Си-Ен-Ена.

„У Транкосу, у Бразилу, на тераси моје куће направљене од дрвене грађе допремљене са једне старе плантаже. Тамо има једна софа на којој волим да читам, нарочито у кишне дане. Тераса гледа на ивицу невероватно зелене и бујне тропске шуме. Добовање капи о огромне листове стапа се са ритмичним оглашавањем птица и мајмуна који чекају да киша стане.“

Из овог, на први поглед, лирског одговора, читалац, заправо, бива детаљно обавештен о високом степену Куперове еколошке освешћености. Кућу је градио на ивици тропске шуме, од већ употребљаване, готово органске „етно“ грађе, ничим не угрозивши еко-систем локалне заједнице. Недостаје још само напомена да је књига коју чита штампана на рециклираној хартији, те по која хуманитарна опаска о активистичком садржају његове амазонске лектире.

Овај школски пример првокласног лицемерја стоји наспрам безброј прича о животним борбама „малих људи“ против истребљивачких намера свеприсутних инвеститора. Један од већих еколошких фронтова однедавно је успостављен на терену где се пре више од стотину година водила Церска битка. Сем што још једном потврђује одсуство и најмање осетљивости главешина друштва за одузимање природе, „Битка код Рио Тинта“, нажалост. показује да је површина ошацованог земљишта директно пропорционална степену политизације еколошког устаништва.

Зато су и даље најтранспарентније оне дубоко личне, индивидуалне и самим тим усамљене побуне, чији карактер, ток и исход најбоље одјекују у већ одавно ријалитизованој и простотом презасићеној јавности. Тако се десило да први житељи Београда на води могу заједно са мигрантима да оду на колаче у посластичарницу која се налази у трошној једноспратници преко пута и даље актуелне аутобуске станице и чији власник већ деценијама одбија сваки насртај оних који би на том месту да подигну нешто ново и ружно.

И док наш посластичар не да своју савамалску кућицу, један пољски сељак из Лублина није хтео да се одрекне своје њивице. На крају су грађевинци дигли руке и изградили цело једно стамбено насеље у чијем средишту овај пољопривредни „мађионичар из Лублина“ и даље комбајном обрађује парче своје плодне земље. Ова сингеровско-гомбровичевска антиглобалистичка пасторала враћа нас у књижевне токове, којима стижемо до Санкт Петербурга, где је у децембру прошле године отворен Музеј Јосифа Бродског.

​Амерички кабинет Бродског у Музеју у Петрограду (Фото: Википедија/CC BY SA 4.0)

Славни руски песник рођен је у граду на Неви 1940. године и ту је живео са родитељима све док га га совјетске власти 1963. нису осудиле због „друштвеног паразитства“ и прогнале га у Архангелск, да би му након девет година било допуштено да напусти земљу. Након краћег боравка у Италији, Бродски је отишао у САД, где је на универзитету предавао историју руске и америчке књижевности. Нобелова награда му је припала 1987. године, а преминуо је девет година касније и по сопственој жељи сахрањен у Венецији. Захваљјујући врсним преводима наших песника и књижевних преводилаца, његова поезија доступна је овдашњој читалачкој публици више од пола века. Бродски је у неколико наврата боравио у нашој земљи, а упркос његовом антисрпском становишту којег се држао током трајања грађанског рата у бившој Југославији, његове песничке збирке и есеји штампају се у новим издањима, а доступне су нам и преводи књига посвећених његовом животу и раду.

Међу обновљеним издањима је и књига есеја која је осамдесетих објављена под насловом „Удовољити сенци“, да би се нови издавач определио за наслов „Соба и по“. Реч је о најпознатијем есеју Јосифа Бродског, написаном на енглеском језику, где се песник присећа живота са својим родитељима у заједничком стану, у оквиру ког им је припао скучени простор у коме су његови отац и мајка живели све до своје смрти.

Новоотворени музеј налази се управо у том заједничком стану, чији су део по део годинама откупљивали бројни преживели песникови пријатељи, материјално помогнути новцем тамошњих инвеститора. Држава је одбила да учествује у финансирању отварања музеја, али се као највећа препрека у реализацији намере да Санкт Петербург коначно добије место које ће посећивати на хиљаде поштовалаца дела Јосифа Бродског, испоставила извесна Нина Фјодоровна. Ова старица је, наиме, била једини преостали житељ заједничког стана и није имала намеру да прихвати понуђени новац и исели се из својих десетак квадрата. Према речима репортера већ помињаног „Њујорк тајмса“, Нина Фјодорвна није нимало марила за чињеницу да је њен комшија својевремено био један нобеловац.

Никоме, изгледа, није пало на памет да је тих десетак неосвојивих квадрата можда било бабушкино омиљено место за читање, где је до последњег даха уживала у делима прогнаних или убијених великих руских писаца тако трагичног и још увек дејствујућег двадесетог века.

Отуда овај узалудни предлог кустосима Музеја Јосифа Бродског да макар половина собе некадашњег заједничког стана буде претворена у Музеј Нине Фјодоровне.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.