Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Идеологија и социјална патологија

Како се борити против оних појава које су део социјалне ентропије и патологије, оних феномена који полако подривају и урушавају друштво иако у том процесу не долази до кршења закона? Има ли држава право да се меша у приватни живот грађана ако грађани ни својим понашањем нити својим изборима и преференцијама не крше слово закона? Где су границе приватног, а где почиње јавни интерес? Шта је уопште јавни интерес и ко је његов репрезент?

Занимљив социјални експеримент се управо спроводи у Кини која покушава да сузбије низ појава које сматра штетним по друштво и његову будућност и које власт доживљава као друштвену опасност која угрожава националну безбедност и ствара плодно тло за какву будућу, обојену револуцију. Овде ћу оставити по страни велике проблеме са којима се Кина носи, попут борбе против корупције или ризичних напора да се обуздају тајкуни и милијардери којих је данас у Кини више од хиљаду. Поменућу само оне феномене против којих кинеска држава покушава да се бори, а које највећи део света уопште не доживљава као проблем.

Кина, на пример, покушава да сузбије адикцију младих људи везану за онлајн видео-игрице лимитирајући дозвољено време за те активности на три сата недељно, и то само током викенда. Родитељима у Србији је овај проблем познат – велики број родитеља је очајан али и немоћан да се избори са зависношћу којој су деца подлегла. Ова врста зависности уништава детињство и младост, зауставља процесе емотивног сазревања, одваја младе од дружења, спорта и нормалне социјалне интеракције. У екстремним случајевима та врста патологије се окончава драстично, самоубиствима или убиствима.

Кина покушава да обузда и епидемију пластичних операција за којима лудује кинеска младеж, нездраво опседнута физичким изгледом. Проблем је додатно појачан тиме што и родитељи подржавају ову сулуду опсесију своје деце верујући да ће им „улепшавање” дати бољу стартну позицију у животу. Србија и овде прати трендове, а показује и лидерске амбиције. Пластичне операције ће повећати шансе да се мамино и татино чедо појави у каквом ријалитију, да можда добије место на некој од телевизија, да уђе у везу са виђенијим криминалцем, или да се катапултира у горње ешалоне индустрије секса.

Кинеским властима смета и фасцинација коју млади људи показују према личностима из света масовне култура и индустрија забаве, масовно настајање фан клубова, опседнутост ранг-листама популарности и сл. Та врста фасцинације се сматра нездравом, па власт и то покушава да сузбије, баш као што покушава да стане на пут пијанству и раскалашном животу пословних људи, на пример.

Време ће показати да ли комунистичка партија може контролисати капиталистичко друштво и његове социјалне аберације, или је за то већ прекасно. Ако ништа друго, Кина бар покушава да се бори са патолошким појавама новог времена.

На другој страни политичког спектра, у либералним, квазилибералним и шатролибералним државама, не догађа се ништа што би указивало да та друштва ове новије социјалне проблеме препознају као патологију. А можда и нема много разлога за бригу – посрнуло и кретенизовано друштво је лакше моделирати и њиме управљати.

Све и да кретенизација није глобални феномен, либерална друштва танушне идеологије немају заштитне механизме којима могу зауставити социјалну ерозију. Принцип немешања у приватну сферу и принцип личне одговорности за сопствени живот су у темељу либералне доктрине. Али шта се догађа када лична неодговорност и патологија постану масовни феномени и када последице не погађају само појединце, већ угрожавају цело друштво и његову будућност? Шта се догађа када некадашњи традиционални узанси нестану, када верске институције немају готово никакав утицај, када се социјална хијерархија и сваки систем вредности урушава? Сме ли држава и њене институције то да посматрају са будистичким, или боље, либералним миром?

Задрти, конзервативни интервенциониста попут мене верује да деструктурирана друштва која се не баве активном промоцијом система вредности немају будућност и да су осуђена на споро али сигурно пропадање. Ако желе да опстану, државе морају вршити социјални инжењеринг, морају интервенисати и не смеју допустити да тржишни и комерцијални механизми креирају свој систем антивредности.

Држава би морала, кроз школу и контролу јавне сфере и медијских садржаја, активно да промовише вредности на којима би требало да почива здраво и нормално друштво. Систем вредности, хтео то неко да призна или не, подразумева постојање идеологије – одсуство идеологије је почетак краја модерног друштва. Каква је идеологија партија на домаћој политичкој сцени, да ли је уопште имају, и за какав систем вредности се домаће партије залажу?

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Djole P
Porodica formira čoveka...tamo je taj problem. Nemaju ga ni svi na Zapadu.
Ika
Zivot je dosadna pojava pa ljudi traze izlaz u uzbudjenima video igrara ili pak idu na odmore da pobegnu bar na kratko od svakodnevnice gde ih cekaju placanje racuna, rad od 9- 5, sudnjedanci sa pricama o propasti sveta iz ovog ili onog razloga...Video igre ce sa napretkom tehnologije prestati da oduzimaju toliko vremena i postace deo zivota kao npr ici u samouslugu.
Željko Popović
Odličan tekst. Samo se treba setiti reči našeg nobelovca Ive Andrića: "Dugotrajno robovanje i rdjava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete." Treba reagovati na sve one pojave koje mogu da unakaze i izvitopere zdrav razum i prav sud jednog naroda.
Vojislav Guzina
G. Katiću, nisam siguran da Vam je ovaj tekst trebao, pored odličnih ekonomskih tekstova.
Stanko miljkovic
Svaki tekst Katica treba da citaj svi u srbiji, jer toliko lako objasnjava pojave koje malo ko vidi, definise pa jos i ponudi potencijalno resenje za problem. Fenomenalni Katic, ali vas slabo citaju. Svako dobro

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.