Понедељак, 29.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сутра проглашење Нобелове награде за књижевност

Кладионичари највећу предност дају Францускињи Ани Ерно и Норвежанину Јуну Фосеу
Ани Ерно (Фото: EPA/Cati Cladera), Јун Фосе (Фото: EPA/Armando Barbari)

Француска књижевница Ани Ерно једна је од главних кандидаткиња за Нобелову награду за књижевност ове године, како пише британски „Гардијан”, а добитника ћемо сазнати сутра, око 13 часова. Такође, Шведска академија саопштила је да ове године неће бити свечаног уручења признања у Стокхолму већ да ће добитник бити одликован у својој земљи. Проглашење ће бити пренето уживо, преко званичних дигиталних канала „Нобелове награде”.

Ипак, кладионичари не одустају ни од Харукија Муракамија, коме поново расту шансе за престижно признање, као ни од канадске песникиње Ен Карсон. Шансе су велике и за Канађанку Маргарет Атрвуд, чији је роман „Живот пре човека” из  1979.  године, недавно први пут код нас објавила „Лагуна”. Затим, за Кенијца Нгуги ва Тионга, велику Људмилу Улицку, чију нову књигу приповедака „О телу душе” читамо у издању „Архипелага”, те француску књижевницу Марис Конд, која у својим делима истражује афричку дијаспору и колонијална питања.

У игри су и Џамејка Кинкејд, пореклом са Кариба, и норвешки аутор Јун Фосе. Ипак, кладионичари највећу предност дају Ани Ерно и Јуну Фосеу.

Како наводи Фосеов српски издавач, већ поменути „Архипелаг” (а његову поезију и драме објављује и „Трећи трг”), његове драме и романи преведени су на више од четрдесет светских језика, а Јун Фосе је један од најважнијих савремених светских драмских писаца. Његове драме игране су у више од 700 позоришта широм света. Фосеов роман „То је Алес” говори о човеку који је нестао у једном норвешком фјорду. Иза њега је остао само чамац као материјални знак некадашњег присуства, а причу о њему, у форми интензивне исповести, казује жена с којом је живео.

Ани Ерно (рођена је 1940. године у Нормандији), сматра се једном од највећих живих француских књижевница. Позната је и нашим читаоцима (објављивала ју је својевремено и „Просвета”), а 1997. године посетила је и Београд, када је представила књиге „Једноставна страст”, „Место под сунцем” и „Нисам изашла из своје ноћи”. Пишући о свакодневном животу, она открива дубље проблеме, поседује прустовски осећај времена, чије протицање дочарава кроз сећања на специфичне детаље ‒ музику, новинске чланке, фотографије. Добитница је бројних признања, међу којима су она са именима Маргерит Дирас, Маргерит Јурсенар и Франсоа Моријака, а награду „Ренодо” је примила за књигу „Место”, о сећањима на детињство.

Може се рећи да Ани Ерно ствара аутобиографску прозу која има општи значај и пријемчивост. Она пак сматра да не пише неку личну историју већ да из сопственог искуства гради приче које имају друштвени значај, и да је при том кључно рећи истину. У интервјуу нашем писцу Мићи Вујичићу својевремено је изјавила да је у роману „Године” желела да напише историју о жени која је издвојена из историје и истовремено уроњена у догађаје своје генерације, да је хтела да дочара епохе које су прошле кроз њено искуство, као што је она прошла кроз њих. Да је главни лик њене прозе Време, са великим В...

Последњи француски писац који је добио ову награду је Патрик Модијано, и то 2014, а прошле године лауреат је била америчка песникиња Луиз Глик, „због њеног непогрешивог поетског гласа чија снажна лепота чини појединачну егзистенцију универзалном”, како је саопштила Шведска академија.

Елен Матсон, чланица ове академије, у интервјуу објављеном на веб сајту „Нобелове награде”, објаснила је да жири никада не узима у обзир личне животе писаца већ да се увек разматра само изузетна литература, што је и био аргумент поводом „Нобела” Петера Хандкеа, у поређењу са његовим нетипичним политичким ставовима.

„Добитник треба да буде неко ко пише сјајну литературу, чија дела зраче посебном снагом која се испољава у свим његовим књигама. Свет је пун врло добрих, одличних аутора, али потребно је нешто више да би се био лауреат. Тешко је објаснити шта је то. То је нешто са чим сте рођени, мислим. Романтичари би то назвали божанском искром”, рекла је Елен Матсон.

До сада су ту божанску искру углавном имали кандидати на које је мало ко рачунао, било је до сада пуно изненађења. Узбуђење ће расти до сутра, док чекамо новог добитника најважније књижевне награде.

И Људмила Улицка на листи кладионичара за Нобелову награду (Фото: Архипелаг)
 

Улицка о телу душе

Нова књига прича Људмиле Улицке „О телу душе” управо је објављена у издању „Архипелага”, у едицији „Златно руно” и у преводу с руског Неде Николић Бобић. Права за ову књигу продата су у великом броју земаља, а „Архипелагово” издање једно је од првих овог дела изван руског језика.

Књига „О телу душе” доноси у два циклуса чудесно приповедање о љубави и сумњи, о животу и страху, о пролазности и смрти, а најпре о пријатељству и, у оквиру пријатељства, о пријатељицама које испуњавају странице ове књиге несвакидашњом енергијом и искуством, виталношћу и добротом. На почетку оба циклуса, као нека врста увода у токове приповедања у њима, налази се по једна наративна песма Људмиле Улицке. Те песме су у функцији страсног и исповедног сажимања животних искустава.

Људмила Улицка приповеда овде о основним искуствима живота: љубави и смрти, болести и чуду живота, самоћи и блискости. Жене су у главним улогама у практично свим причама у овој књизи. Јунакиње Људмиле Улицке у просветљујућим искуствима свог живота сведоче о тренуцима када се живот мења или када, суочене с пролазношћу, сабирају и оживљавају све оно што им је донео живот. Улицка приповеда једноставно, али у тој једноставности буди најизразитије елементе живота и мишљења, снажне емоције и страсну заинтересованост за судбину света који нам представља.

Славна по романима које је написала, Људмила Улицка се још једном потврђује као можда највећи мајстор савремене светске приповетке.

– О телу ми знамо много више него о души. Нико није у стању да нацрта атлас душе. Ми понекад успевамо да уловимо само њено погранично пространство. Тамо, на тој граници, у мери у којој смо јој се приближили, настају такве вибрације, указују се тако истанчани детаљи о којима је готово немогуће и говорити на нашем прелепом, али ограниченом језику. Ризичан, веома опасан приступ. То пространство привлачи – и то што дуже живиш, утолико снажније... – каже Људмила Улицка поводом своје књиге прича „О телу душе”.

„Архипелаг” је објавио и најпознатије романе Људмиле Улицке: „Случај Кукоцки”, „Зелени шатор” и „Јаковљеве лестве”, а прошле године објавио је и њену књигу аутобиографских есеја и прича „Свето смеће”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.