Недеља, 26.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Пристојност и демократија

Ако ипак има неке користи од скандала опозиције која је проистекла из петооктобарског преврата, онда је то дефинитивно увиђање због чега је Србија са њима просула дванаест драгоцених година. Са безидејним лидерима без политичке стратегије и методологије, који не знају да пристојност представља инфраструктуру демократије, да је део универзалне грађанске културе и српског културног наслеђа, другачије није могло нити може бити
(Миланко Каличанин)

Неки политичари из опозиције и њихови суфлери из „културног ешалона” очигледно не разумеју појам демократије, њену вредност, сврху и функционисање, па већ годинама упорно своје активности заснивају на вербалном и физичком насиљу. Да се само подсетимо упадања у РТС са моторном тестером, пребијања и пљувања новинарки испред телевизије Пинк, насилних протеста испред Народне скупштине у којима су полицајци одвожени у ургентни центар, позива на  обрачун са сваким чланом Српске напредне странке, недавног уништавања просторија СНС-а у Новом Саду, паљења српске заставе, посмртног вређања Ивана Тасовца, и бројних претњи и увреда на рачун председника Вучића, његове деце, његовог брата и његових родитеља.

Занимљиво је да су у сваком од ових случајева протагонисти људи који се позивају на приврженост демократији и контексту савремене Европе. Важно је уочити и да су поменути облици насиља готово једини садржај политике овог дела опозиције уз, природно, изјаве да желе смену власти. На другој страни треба подсетити да је СНС 2012. године дошао на власт на апсолутно демократски начин, изборном вољом народа, без иједног случаја насиља или претње и упркос невиђеној медијској блокади. Победили су темељни политички аргументи. Остваривање планиране политике, па и њено значајно пребацивање у економским и инфраструктурним параметрима, или успешно суочавање са појавом пандемије короне, додатно је продубило разлике у рејтингу владајуће и опозиционих странака. Скандал са псовањем председника државе и његове мајке и изостанак осуде таквог понашања из редова опозиције оголили су прави проблем наше опозиције, његову недемократску и, у суштини, неполитичку природу.

Политика је од хеленске антике била бављење општим добром, добром заједнице. Освајање власти ради власти не може бити легитимни циљ учесника у политичкој утакмици. Власт у демократском политичком друштву заслужују они који успеју да заједницу, модерним језиком говорећи – грађане, убеде у своју визију будућности и способност да  је остваре.

Опозиција је конституенс демократског политичког система. Али она мора да буде свесна да је демократија већ сама по себи добробит једног друштва а не само средство за стицање политичке моћи. Без ње се заправо не може ако је циљ да живимо у цивилизованој форми, у друштву моралног и материјалног напретка, речју, у „вечном миру” који је као крајњи циљ постулирао још Кант, или у елементу слободе, како су проповедали његови следбеници. У њој се стичу и кроз историју иду руку под руку, у развијеном облику или само у клици, велика идеје владавине права и, оно што је Цицерон називао идеалом врлине која омогућава да са другим људима живимо у „савршеној заједници која је утемељена на помагању”. Постоји, међутим, нешто што представља предуслов за успостављање и трајање демократског поретка и цивилизације уопште, што, како би то рекли  теоретичари природног права, омогућава да људско биће пређе из природног стања у коме је „човек човеку вук” и свако од сваког зазире, у модус уређеног друштва. То је воља да у хармонији живимо са другим људима са свим међусобним разликама, да  поштујемо правила као право или као обичаје, а изнад свега то је пристојност. Непристојног човека не обавезују ни морал ни закони. Непристојност је његов однос према другом човеку и према друштву у целини. Управо говорећи у духу Кантовог другог категоричког императива: онај ко пљуне једног човека пљунуо је човечанство. Ако некога и не пљуне због хијерархијске надмоћи, због неког личног интереса или простог страха од санкције, то не значи да није само срачунати егоиста који, као такав, више приличи природном стању него нашем времену.

Опозиција која вређа, позива на насиље и спроводи га, концепцијски не припада  демократском поретку. Штавише, Попер би рекао да су то његови непријатељи. Није довољно бити марионета иностраних моћника да би се добио легитимитет за освајање власти у Србији. Модерна демократија почива на уверењу да већина грађана поседује политичку рационалност и да, без обзира на повремене историјске меандре, доноси изборне одлуке које су у њеном суштинском интересу.  Политичке структуре опозиције, било да су странке, невладин сектор или соло играчи, које немају програме али имају агресивну вољу за власт и напретек недостојних облика понашања, нису препознале да грађани Србије имају чврсту одлучност да заштите демократију са свим стратегијским атрибутима које она подразумева: унутрашњу стабилност, аутономни међународни положај, развој и безбедност. У демократској Србији псовачи и табаџије су инцидент.

Ако ипак има неке користи од скандала опозиције која је проистекла из петооктобарског преврата, онда је то дефинитивно увиђање због чега је Србија са њима просула дванаест драгоцених година. С безидејним лидерима без политичке стратегије и методологије, који не знају да  пристојност представља инфраструктуру демократије, да је део универзалне грађанске културе и српског културног наслеђа, другачије није могло нити може бити. Ако нису имали вољу да од беспризорног Видојковићевог псовања заштите грађанку Ангелину Вучић, да од твитерашког паљења заштите националну заставу, или критикују позиве на линч политичких неистомишљеника, због чега би сутра штитили вас?

Можда катарза или васпитавање опозиције може да почне из српске Атине у којој Светозар Милетић, са Трга слободе, за сва времена подсећа свој народ: „Ми смо Срби, али и грађани”.

Политички филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Бојана
Bacih pogled na emisiju Reč na reč i pade mi na pamet naslov ovoga teksta.O opoziciji je autor mahom sve rekao , ne bih da dodajem, ali ono što mene brine je podmladak vladajuće stranke. Dakle, u toj emisiji ovi mladi ljudi nastupaju sa izveštačenom gestikulacijom, vrlo agresivno uzvraćaju na kritiku, svaki put ignorišući predmet iste i skrećući temu na uspehe sadašnje i neuspehe prošle vlasti. Dijalog sa njima je nemoguć i ja se pitam kako je moguće toliko odsustvo domaćeg vaspitanja.
Radmilo
Tamo gde se izgubi tlo pod nogama nastaje haos, strah i gubljenje razuma. Ako ne postoje argumenti mržnja i nasilje postaju način borbe. Posle tolikih teških godina kroz koje je napaćena zemlja prolazila jedino što možemo da poželimo našoj deci je da konačno, jednom, žive u pravednom i uredjenom društvu koje će nastaviti tradiciju nekadašnje Srbije. Baš one koje autor spominje citirajući Svetozara Miletića.
stevan stojanović
Autor, kao da se pita: Ako smo napokon prevazišli poželjan model za duboko podeljena društva i konsociativnim posmatranjem uspešno primenili mehanizam upravljanja i sprečavanja nasilja, zašto se onda vraćamo na staro, umesto da nastavimo u galopu, uspon, ka višim ciljevima i višim demokratskim potencijalima. Pitanje je svekako upućeno i onima koji su i uzrok svemu tome.
Dragan
Драгољуб, још једном, маниром универзитетског професора, без вређања, покушава да објасни шта се догодило 5.октобра.Интересантно, Драгољуб који је увек био национална српска елита није подржавао атеистичкоглобалистички режим Милошевића, али је уједно и схватио да је опозиција иста. Режим СПС а је бар имао интелектуалнопатриотско крило које је сањало Југославију, а данашња опозиција сања "газду", САД. Шта рећи, Драгољуб је бираним речима, да никог не увреди, објаснио којим путем иде опозиција.
Alex
Nacionalno i gradjansko moraju da budu zajedno u svakom čoveku - jedno bwz drugog ne mogu i ne znače ništa. Gradjanin bez nacije je krpa a nacionalista bez gradjanskog je krpa - u boji

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.