Морална несигурност и пут у пропаст

Анталија – У националном такмичарском програму 58. Анталијског фестивала са својом естетском и наративном снагом још првих дана издвојио се филм „Братов чувар” курдског редитеља Ферита Карахана, који је још зимус на онлајн 71. Берлиналу освојио награду критике.

 Оскудица и оскудност виђени још током уводне сцене туширања деце из школског интерната – током које наизглед безначајна несрећа под руком строгог учитеља постаје догађај који ће отворити узнемирујућу и архаичну динамику школе и разоткрити замршену историју кривице – у Карахановом филму из тренутка у тренутак сугеришу да курдско угњетавање у Турској почиње још одмалена, у школи.

 Кроз причу о маленом, плашљивом Мему (Нурулах Алађа), који се после туширања хладном водом (по учитељевој казни) усред зиме и у прехладном интернату не осећа добро, и о његовом најбољем пријатељу Јусуфу (Самет Јилдиз), који се у бризи и паници бори против школске бирократије и лење равнодушности наставника како би Мему обезбедио медицинску помоћ, Ферит Карахан убедљиво у филму гомила све оне мале тренутке који откривају сву нестабилност и крхкост школског система за курдску децу на планинском североистоку Анадолије, где ова мањинска популација највише и живи.

 Сталоженом и прецизном режијом са којом показује мајсторство у приповедању и у самом тону филма, Карахан води гледаоце и кроз игру кривице током које се открива да је и одавно већ отупело школско особље приморано да рачуна на мрачне навике саме институције које су предуго већ свеопште прихваћена норма. Да ли ће озбиљност Мемове ситуације и Јусуфова борба бити довољне да се покрену све потребне промене? Караханов филмски завршетак прави је циклични повратак на уводну сцену и како такав поразно сугерише да промена скоро неће бити. Са платна се на гледалиште преливају: сав мраз сурово хладне планинске зиме, цика и вриска заиграних интернатских дечачића (тако нормално у њиховом узрасту) строго кажњена већ следећег тренутка, хуморне ситуације које се тако лако претворе у драму и погледи те деце далеко од својих домова, свог језика и мајчинског загрљаја...

 Дубоки утисак оставио је и филм „Између две зоре” Селмана Нађара у којем овај сценариста и редитељ испитује и класне односе у савременом турском друштву, али и све контрадикције и сукобе унутар људског духа што све води до питања граница савести. Нађар приповеда о младићу Кадиру, доброћудном главном јунаку, чији ће план да се увече упозна са породицом девојке коју воли, што је само по себи прилично стресно, пропасти због изненадне несреће радника у очевој фабрици текстила. Између две неизвесне зоре Кадир је на себе преузео дужност да о несрећи обавести породицу радника, исказао жељу да буде део решења тако што би породици пружио сву помоћ коју може. Сати пролазе а главни јунак се суочава са тешким осећањем да су све вредности на којима је изградио свој досадашњи живот сада пољуљане. Са таквим осећањем креће на упознавање породице девојке коју жели да ожени, дубоко у себи свестан да је немогуће наставити живот као да се ништа није догодило. И ствари које ће такав јунак још доживети између те две судбинске зоре још нису завршене. Селман Нађар је за свог јунака и за гледаоце филма спремио још доста изазова. Ту је и чињеница да Кадир још није рекао свом ауторитативном и богатом оцу да жели да се ожени, а никада му није рекао ни да пуши. Савремени поглед на свет Кадира и његове девојке у потпуној је супротности са традиционалним ставом унутар очевог дома под чијим кровом још живи.

 Филм „Између две зоре” је снажан Нађаров деби у форми дугометражног играног филма, већ препознат и награђен на недавно завршеном фестивалу у Сан Себастијану (програм „Нови редитељи”). Отворен је читав низ моралних дилема, на прави начин је показано како они који имају моћ чине све да задрже такву своју позицију без обзира на цену. Као целина овај филм је занимљива студија о томе како морална несигурност доводи до пропасти.

 Међу филмовима који су се издвојили у трци за 58. „Златну наранџу” на фестивалу у Анталији је и „Анадолијски леопард” Емреа Кајиша који је имао светску премијеру на недавно завршеном хибридном фестивалу у Торонту. Кајиш приповеда о Фикрету – дугогодишњем искусном директору зоолошког врта у Анкари, чија је највећа брига да нагли талас урбане обнове и приватизације у многим турским градовима не захвати и његов врт. Његове стрепње нису без основа – дуго већ постоји план затварања врта и продаје тог простора арапском инвеститору за изградњу забавног парка. На срећу по Фикрета и генерације љубитеља анкарског зоо врта тај „пројекат” је заустављен, јер у врту још живи стари анадолијски леопард – заштићена врста на ивици изумирања. Ослањајући се на тужну судбину леопарда Кајиш открива сложени емоционални свет људи чије се судбине не разликују од леопардове...

 Сви фестивалски простори под отвореним небом у Анталији, свако вече су пуни. Размак између седишта је метар и по са сваке стране, маске су обавезне и испред и у самом простору за гледање филмова на отвореном. Хигијенска средства за дезинфекцију руку на сваком су кораку. И сви поштују мере. Саме пројекције су високог квалитета. И слика и звук су беспрекорни. Не смета ни то што се понекад чује прелет неког од путничких авиона. Анталијски аеродром још је пун и руских и немачких, па и српских туриста...