Петак, 03.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
УНИВЕРЗАЛНА ЈУРИСДИКЦИЈА КАО ЗАШТИТА ОД НЕПРИЈАТЕЉА ЧОВЕЧАНСТВА

Кривично гоњење ратних злочинаца је међународна обавеза

То је право једне државе да процесуира осумњичене за извршење одређених кривичних дела, без обзира на којој територији су извршена и чији су извршиоци држављани
Душан Братић (Фото Медија центар)

Без обзира на то које су вере и нације и чији су држављани, ратни злочинци морају да буду кажњени, а сви злочини морају бити истражени, речено је после регионалне конференције тужилаца са простора бивше Југославије. Министарство правде Србије нагласило је да један од важних корака у процесу помирења у региону представљају управо суђења за ратне злочине учињене током ратних сукоба крајем прошлог века.

Универзална јурисдикција значи право једне државе да кривично гони осумњичене за извршење одређених кривичних дела, без обзира на територији које државе су извршена и чији су извршиоци држављани.

– Универзална јурисдикција није никакав изум Србије. То је тековина цивилизованог света и уређене друштвене заједнице у чијој основи је идеја великога Хуга Гроцијуса још из 17. века за процесуирање опасних кривичних дела која су чинили пирати. Називао их је „непријатељима човечанства” и сматрао да њихово кажњавање треба да буде интерес свих држава, без обзира на то ко су извршиоци или жртве. Залагао се за установљавање закона којим би се штитили интереси не сваке државе појединачно већ „велике заједнице држава” – каже у разговору за наш лист адвокат Душан Братић, који се годинама бави истраживањем ратних злочина у Хрватској и БиХ током деведесетих година прошлог века.

На тој идеји настао је у савременом кривичном праву принцип универзалне јурисдикције, који подразумева да је могуће гоњење извршилаца тешких кривичних дела против вредности заштићених међународним правом, без обзира на место извршења, држављанство извршилаца и жртава.

– Смисао установљавања овог принципа лежи у идеји заштите човечанства. Зато су ту идеју прихватили цивилизовани народи и преточили је у обавезу којом су се везали низом међународних конвенција, а нарочито женевским конвенцијама. Универзална јурисдикција предвиђена је низом међународних докумената који Србију обавезују, а посебно женевских конвенција које општим одредбама прописују обавезу државе потписнице – објашњава наш саговорник.

Женевска конвенција о заштити грађанских лица за време рата, из 1949. године, прописује да је свака држава уговорница „дужна да проналази лица осумњичена да су извршила, или да су наредила да се изврши нека од тешких повреда, и она ће бити обавезна да их изведе пред своје сопствене судове, без обзира на њихово држављанство. Она ће исто тако моћи, ако то више воли, а према условима предвиђеним у њеном сопственом законодавству, да их преда на суђење којој другој страни уговорници заинтересованој у судском гоњењу, уколико та страна уговорница располаже довољним доказима против поменутих лица”.

– У ситуацији када једини прави међународни кривични суд, основан Римским статутом, нема временску надлежност да суди за тешка дела против међународног хуманитарног права која су извршена после датума ступања на снагу његовог статута (1. јула 2002), остаје да Србија, исто као и Хрватска, извршава своје међународне обавезе и спроводи правду како се и обавезала женевским конвенцијама. Управо онако како је 2011. године Норвешка осудила на осам година затвора Мирсада Репка, држављанина БиХ због злочина над ратним заробљеницима у логору за Србе у Дретељу поред Чапљине у БиХ и баш онако како је Шведска 2013. на пет година затвора осудила Ахмета Макитана, припадника Хрватских оружаних снага, такође због злочина над ратним заробљеницима у истом логору – каже адвокат Душан Братић.

Сматра зато да уцене Хрватске и БиХ, које имају за циљ укидање универзалне јурисдикције, представљају подривање цивилизацијских тековина и интереса човечанства, на чије унапређење и одржавање су се и саме обавезале.

– Укидање универзалне јурисдикције би на другој страни, по Србију, био један трагичан акт који би нас коштао фалсификовања историје и разарања наших одбрамбених снага – у кадровском погледу. Јер, механизми кривично правне заштите би се нашли само у рукама других страна у сукобу, које се руководе антицивилизацијским и антиправним принципом, о коме је говорио још 1944. године индијски судија Пал, члан већа Токијског трибунала у поступку против јапанског генерала Јамашите због злочина над војницима САД на Филипинима – да само ратни победници суде ратним губитницима – наводи Братић.

Наглашава да је нашој јавности мало познато да је Тужилаштво за ратне злочине предало БиХ предмет „Насер Орић” који је био спреман за подизање оптужнице у Београду, а познато је правно финале судског поступка у БиХ. Уступљен је и предмет истраге против припадника специјалне јединице Хрватске војске „Алфа” за масакр ратних заробљеника на превоју „Мали Алан” и Хрватска од тада, већ десет година, води истрагу, иако је у Београду била успешно завршена.

– Чекају да помру сведоци и извршиоци. Таква судбина чека и све друге предмете који би из Србије после укидања универзалне јурисдикције били препуштени Хрватској и БиХ – упозорава Душан Братић.

Ако је императив законита и правилна пресуда, зашто Загреб инсистира да се само суди у Хрватској и једино да у томе учествују њене судије? Зашто се не би судило било где и од стране судских већа која су састављена од четворо судија, по двоје из Србије и двоје из Хрватске, са посебним правилима гласања код подељених гласова, каквих примера има у упоредном праву – поставља питања наш саговорник.

Универзална јурисдикција значи и то да није најважније где се суди злочинцима, да ли у Београду, Загребу, Лондону, Хагу или Минхену, већ је питање изнад свих питања – како се суди.

 

Случај Едина Врања

Хапшење Едина Врања, некадашњег начелника криминалистичке полиције у Федералној управи полиције БиХ, показало је да правда ипак зависи од државних граница. Осумњичени је био слободан човек све док није ухапшен на граничном прелазу Увац, 12. септембра, када је ушао у Србију. Због сумње да је 1993. и 1994. године починио ратни злочин против ратних заробљеника, тако што је учествовао у мучењу и повређивању заробљених припадника Војске Републике Српске, за Врањем је већ дуги низ година расписана полицијска потрага.

Три деценије Врањ је био на оперативним и руководећим функцијама у БиХ, а његово хапшење у Србији уздрмало је дипломатске односе две државе. БиХ је повукла амбасадорку из Београда, а чланови Председништва БиХ Жељко Комшић и Шефик Џаферовић отказали су учешће на Самиту несврстаних у октобру у Београду, оптужујући власт у Србији да „злоупотребљава принцип универзалне надлежности у процесуирању ратних злочина”.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.