Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Старост између биологије и социологије

Људи поодмаклих година трају у знаку четири С – старост, слабост, самоћа, сувишност. Прве две одреднице натоварила им је биологија и пред њом су сви равноправни и беспомоћни
(Фото Раде Крстинић)

Србија је све старија. Наталитет је мали, недовољно се подстиче, изгубили смо село као резервоар за обнављање нације, млади и школовани људи перспективу траже на Западу. Статистика каже да је у Србији чак сваки пети грађанин старији од 65, а само сваки седми млађи од 15 година. По старости становништва смо међу прве три државе у Европи. У Србији је све више старих и друштво и држава не  смеју једноставно дићи руку од тако великог  дела свога становништва. А  положај старих је заиста незавидан, јер, упркос повременим предизборним трансфузијама, пензије су све мање у односу на плате. Положај најстаријих  одређује  троугао биологија, социологија, психологија.

Људи поодмаклих година трају у знаку четири С – старост, слабост, самоћа, сувишност.  Прве две одреднице натоварила им је биологија и пред њом су сви равноправни и беспомоћни.  Она постепено круни човекову младалачку снагу и телесну лепоту док га не доведе до штапа, наочара, слушног апарата, вештачких вилица, старачких пега, слабих зглобова, отеклих колена, повијених леђа, склеротичног крвотока. Биологија нас полако пакује и припрема за пут. У литератури старост је убедљиво насликао Његош који каже:

Куд ће више бруке од старости!
Ноге клону, а очи издају,
узблути се мозак у тиквини,
пођетињи чело намрштено,
грдне јаме нагрдиле лице,
мутне очи утекле у главу,
смрт се гадно испод чела смије.

Иво Андрић пише да су старији људи окренути ка исходу и крају живота, и стога примећују много боље и више оне који умиру и одлазе него оне који се рађају и настају.

Трећу и четврту одредницу – самоћу и сувишност старим људима је натурило друштво, окружење у коме живе па би изреку човек је друштвено биће требало допунити тако да гласи: човек је, док не остари, друштвено биће.  Стари се не могу љутити на биологију која телесно деградира човека, него на социологију (друштвену пирамиду) која  им уништава душу и достојанство. Такво стање није само код нас него и другде. Потврду за  наведени суд налазимо у књизи Симон де Бовоар „Старост”. Она је писала о старима и на основу личног искуства, а уз то била је особа широких видика добро упућена и у најтананије друштвене односе. Црвеном оловком  треба подвући следећи део њене књиге:

„Трагедија старости је коренита осуда читавог једног животног система који сакати: система који огромној већини људи који га сачињавају не нуди никакав разлог постојања. Рад и умор прикривају одсуство једног таквог разлога: он се открива у тренутку одласка у пензију. То је много теже од досаде. Када остари, човек нема више своје место на земљи јер му оно у истину није ни било дато: он само није имао времена да то примети... Данас знамо да је „стар и сиромашан” готово  синоним.  Стар човек не може да задовољи основне потребе: старци су гладни, смрзавају се, умиру од тога. Тада их само ништавило „ослобађа” њиховог тела: пре тога оно на суров начин постоји као лишавање и патња.” Маркузе каже да се потрошачко друштво злочиначки понаша према старима.

Доказа за наведене тврдње и код нас има напретек и свуда: на конкурсима за посао траже се кандидати млађи од 40 година, старији људи не могу да подигну кредит без посебних гаранција, пензије су све тање и мање, у здравственим установама стари су другоразредни пацијенти ваљда зато што су довољно дуго живели.  Иако су пензије у односу на плате све мање, старији су најлојалнији грађани овом друштву и држави: порез најуредније плаћају, никад не дугују за потрошену струју и комуналије. Политичке партије их се сете у предизборним кампањама  па отужно изгледа кад политички прваци, пред камерама, уз широке осмехе, по старачким домовима обећавају „герузији” златна брда и долине и покушавају да их подмите неким ситним поклончићима. Они би да из њихове свести избришу пређашња искуства и да у „ослобођени простор”, повременим повећањима  „на кашичицу”, уграде „светло сутра” које ће наступити одмах после њихове изборне победе.

Део тог друштвеног миљеа  који запоставља старе чине и млади, њихови синови и кћери. Ни раније није било боље. Историја говори да је било народа у којима су људе у поодмаклој старости каменовали да им не буду на терету. У нашој епској традицији постоје примери који опомињу. Ево једног. У народној песми „Марко Краљевић и бег Костадин” бег позива побратима Марка да му дође на Митровдан, крсно име, „па да видиш части и поштења,/ а и лепа, брате, дочекања,/ и господске ђаконије редом”. Марко одбија и каже бегу Костадину да се једном задесио код њега на Митровдан, видео је његово дочекање, видео му је три нечовештва. Треће је: „Ти имадеш и оца и мајку,/ ниједнога у асталу нема,/ да ти пије прву чашу вина”.

Поред биологије и социологије, трећи угао у троуглу који обележава старост је психологија. Ако се за прва два може рећи да су спољни чиниоци, трећи је и унутрашње природе. Човекова психа је делом оптерећена оним што се дешава око њега, али вољно-емотивни став највећим делом долази изнутра.  Стар човек је најчешће сам зато што хоће да буде усамљен, зато што ништа не чини да не буде сам.  Поставља се питање шта је усамљеност: да ли је то стање кад је човек сам и кад га гледају само четири зида? Може тако бити, али и не мора, јер се и у таквој ситуацији човек, и кад је стар, може дружити са читавим светом, може општити са минулим прецима, полемисати са Фројдом, дивити се Моцарту, смејати се Чаплину, одушевљавати се Одисејевим лукавствима, може гајити цвеће, разговарати са папагајем или псом, слати поруке Дунавом. А може и у огромној маси бити сам са собом потпуно усамљен као потоњи човек на свету.

Усамљеност није само објективна него и субјективна категорија. Ако  у себи носи и гаји мисаоне и емотивне везе са другима, човек је у некој врсти дијалога са њима, немог и фиктивног, али, ипак, дијалога. Усамљеност  није само однос других према нама већ и нас према другима и према самоме себи. Ко се затвори у себе, биће сам не само у седамдесетој или осамдесетој години него и у четрдесетој. Стар човек може живети достојанствен живот ако животу приступа и са ведрије стране, ако има неке области интересовања које му могу испунити време, ако постоји унутрашња веза између њега и других. Старост, то нису боре на челу, то нису седе власи на слепоочницама. Старост, то је равнодушност. Треба се сетити речи чувеног чилеанског песника Пабла Неруде: „Када бих имао и стотину година, мој најлепши дан био би сутра”.

*Професор у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vuk
Tacno tako profesore. Ali danas su stari laka meta za pljackanje pocev od svojih ukucana, preko domova za smestaj starih a u isto vreme ti domovi danas predstavljaju svojevrsne zatvore za njih u kojima su pod kontrolom 24h i moraju pitati za sve da li smeju, mogu li...a to skupo i preskupo placaju dok jedu hleb u vodi i corbu, moraju da podmicuju, trpe ponizenja raznih vrsta... pa sve do drzave koja im zakida na penzijama jer ih ne uskladjuje kako zakon propisuje a sama ih je pisala i usvojila.
Безстар Цана ем ауда Р.Ц.А.
Слаби, болесни, усамљени и сувишни могу бити и млађи људи, не само старији. Дискриминација, дакле, не происходи из животне доби, него је дискриминација ефектна сама по себи. Тако да се овај облик дискриминације не може отклонити фокусирањем на старије припаднике друштва, него отклањањем узрока проблема СВИХ који су слаби, болесни, усамљени и који се осећају сувишнима. Аналогно, проблем родне равноправности је искривљен концепт који се фокусира на жене, а не на СВЕ људе који су неравноправни.
Goran
Hvala Profesore.
Земунац
Заборавили сте на обичај, који је постојао код нас - ЛАПОТ. Када више не може да привређује, нити било шта да буде од користи у кући, стару особу је обично син одводио у шуму и остављао на милост и немилост дивљим зверима или је ритуално убијана у сред села. Некад, читајући коментаре, имам утисак да неки од нас пожеле да се тај обичај врати, јер за све недаће криве старије генерације, па чак и у сферама где ти старији немају никаквог утицаја.
Земунац
@Јасмина Марић Које? О Лапоту или о томе да би многи пожелели да обичај поново постоји?
Јасмина Марић
Износите неутемељене тврдње и апсолутне глупости.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.