Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зашто упорно множимо Берлинске зидове

Један од видова отпора јесте и мој покушај да кроз театар проговорим о малим људима који су велике жртве бурних историјских турбуленција, каже Жељко Хубач
Жељко Хубач (Фото: З. Анастасијевић)

Мутан бунар ово време, Марија, немој и ти да га мутиш, речи су једног од јунака драме „Берлински зид ‒ Када се ми мртви заиграмо живих” Жељка Хубача, која прича о трагедији две породице, српске и албанске, идентитету и поделама... Жељко Хубач своје дело управо и режира у Српском народном позоришту у Новом Саду. Драматург је Александар Милосављевић, композиторка Ирена Поповић Драговић, сценограф Жељко Пишкорић, костимографкиња Марина Сремац... Премијера је у четвртак, 21. октобра на Камерној сцени СНП-а.

Драмом „Берлински зид” Жељко Хубач, упушта се у нови слој истраживања људске способности за насиље и праштање. Његове јунаке у овој новосадској представи играју: Милан Ковачевић, Пеђа Марјановић, Душан Вукашиновић, Марија Меденица, Марко Савић и Нина Рукавина.

– Живимо у времену сваковрсног насиља у којем се свесно и интензивно подстичу страсти у људима, које нажалост не успевамо да освестимо, срљајући притом у све апсурдније сукобе. На пример, у зависности од тога како данас назовете географски простор у којем се дешава радња „Берлинског зида”: Косово или Косово и Метохија, ви, хтели то или не, врло лако можете да будете увучени у некакав сукоб. Пристајање многих на такав вид комуникације која замагљује суштину, јесте трагичан усуд овог простора и времена. У таквом свету способност праштања је постала отрежњујуће катарзична, а када живот и театар имају прилику да се кроз ово осећање прожму, онда је, чини ми се, тренутак да се упризори ова прича о судбини две породице на Косову, једне албанске, а друге српске, тачан – каже за „Политику” Жељко Хубач и објашњава шта се заправо крије иза наслова „Берлински зид”:

– Берлински зид је општеприхваћена метафора подела. Ми упорно множимо Берлинске зидове у нашим све мањим географским и духовним просторима, подређујемо вредност живота идеологијама, до истребљења верујући у њих, несвесни да су оне њиховим творцима само алат у разним играма моћи. Покушао сам да овом представом апострофирам које су то животне вредности којих се тако лако одричемо, приказујући процесе њихове деструкције, да бих тиме јасно осветлио заблуду.

Са читаће пробе представе „Берлински зид” (Фото: Срђан Дорошки)

 

О заблудама и недоумицама јунака драме „Берлински зид” и о томе зашто су нам њихове судбине данас важне, Жељко Хубач каже:

– У овој драми се говори о нагомиланим сукобима који су унутар породица виђенијих домаћина из Урошевца, Скендера и Велимира, постојали и пре рата на Косову. Рат је само катализатор трагичног разрешења. И без њега исход би био сличан. Та њихова ирационална аутодеструктивност, заједно са историјом, али и мимо ње, урушава животе ликова. Свестан сам да једном представом не могу да одгонетнем шта нам је то разум толико страшно скривио да га тако страсно одбацујемо, али сам покушао да барем укажем на сву апсурдност тог нашег свевременог аутодеструктивног манира.

Комад „Берлински зид ‒ Када се ми мртви заиграмо живих” писан је у форми која није лака за праћење ове, на наративном нивоу, врло компликоване приче. Сцене су кратке, пуно је „оштрих” односа који се одвијају великом брзином и у којима је неизречено много значајније од изговореног.

– Захваљујући одличним глумцима различитих генерација, који су са нама активно и полемички делили све недоумице везане за такав поступак отклона од реализма, али и захваљујући одличној сарадњи са драматургом Александром Милосављевићем и композиторком Иреном Поповић Драговић, чини ми се да смо добили складну целину, у којој су сва питања о вредностима живота која су за мене била важна, а која сам желео да поставим публици овом представом, упућена на сценски убедљив начин –примећује Хубач и објашњава зашто су га проблеми малог човека одувек интригирали:

– Зато што је живот тако кратак, а тако леп да га не смемо без отпора препустити онима који би да га зарад сопствених интереса пониште. Да га маргинализују у својој егоцентричној потреби да се „упишу” у њихову визију историје, не обазирући се на последице и жртве. Један од видова тог отпора јесте и тај мој покушај да кроз театар проговорим о малим људима који су велике жртве бурних историјских турбуленција.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.