Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВЛАДАН ВУЛЕТИЋ, професор физике на америчком МИТ-у и члан УО Фонда за науку Србије

Научно-истраживачки рад није спринт него маратон

Као мала држава имамо изненађујуће велики број етаблираних научника широм света, а наука у Србији могла би много да профитира од сарадње с дијаспором
Проф. др Владан Вулетић (Фото лична архива)

Иако је Србија мала земља, није непозната у свету науке. Многи професори престижних универзитета воле да раде са студентима из Србије, јер знају да су обично одлично образовани и дубоко заинтересовани за науку. Можда је то разлог што постоји изненађујући број стручњака у самом светском врху који су пореклом из Србије, иако углавном раде у иностранству. Ту су, на пример, Владимир Буловић, професор на МИТ-у, Јелена Вучковић, професор Стенфорд универзитета, Марко Лончар, професор на Харварду, Влатко Ведрал, професор на Оксфорду, Зоран Хаџибабић, професор на Кембриџу, Владимир Стојановић, професор на Берклију... Тим речима, поименце наводећи колеге с којима дели поље истраживања, на питање како свет гледа нашу науку одговара др Владан Вулетић, професор физике на Технолошком институту у Масачусетсу, чувеном МИТ-у. Он је експериментални физичар посвећен атомској и квантној физици, добитник бројних међународних награда и признања, светски признат научник који помаже науку у нашој домовини. Члан је Управног одбора Фонда за науку Републике Србије. Нада се да ће се у Србији створити услови за науку и за живот да би неки од светских стручњака могли да се врате и да би слични таленти могли да остану овде и остваре успехе.

Србија има признате научнике широм света, професоре престижних универзитета, како их повезати са колегама у домовини и колико томе доприноси Програм сарадње српске науке са дијаспором који финансира Фонд за науку?

Као мала држава Србија има изненађујуће велики број етаблираних научника широм света. Мислим да је поменути програм корак у добром правцу, иако због пандемије вируса корона, и с тим у вези отежаним условима за путовања, није још захватио пуни мах. Наука у Србији могла би много да профитира од сарадње с дијаспором кроз узајамне посете и заједничке научне пројекте, усавршавање наших младих научника на институтима у иностранству. То, ипак, мора да се деси кроз индивидуалне иницијативе наших научника. Фонд ту може само да помогне тако што ће да обезбеди нека, доста скромна, средства за успостављање контаката, прве посете, гостујућа предавања... Када се ти контакти успоставе и остваре, често је могуће наћи озбиљнија средства за даљу сарадњу кроз националне и међународне институције.

Шта је најбитније за истраживача да досегне међународни успех и признање? 

Изреку „Наука није спринт него маратон” памтим још из доба када сам био млади студент. Науку чини велики број наизглед малих корака, на пример, нешто боље разумевање неке идеје, неко ново и мало прецизније мерење него што је пре било могуће. Сва мала нова сазнања везују се у дубљу идеју, нову теорију која води до новог погледа на свет. Кеплер нас је научио да се планете крећу на елипсама око Сунца. Много је година било потребно да се сакупе подаци који су омогућили то сазнање. Важно је не заборавити на све мале кораке који воде до великог сазнања. У науци је, поред посвећености раду и идејама, потребно и стрпљење. Изузетно битни су и одлични сарадници и колеге. Нико не ради у вакууму и свако расте више и брже у бољој средини. Идеално је ако можете да доведете сараднике или колеге који су бољи од вас.

Шта Вас је подстакло да помогнете развој науке у Србији?

Мој ангажман у Србији је почео сарадњом са др Браниславом Јеленковићем са Института за физику у Београду који ради у сличној области − фотоници. Он је почео да ме посећује и да ми шаље своје перспективне младе студенте на неколико месеци, годину дана, да раде код нас у лабораторији. Кроз те младе људе, Станко Николић и Сенка Ћук су били међу првима, директно сам увидео колико Србија има перспективу у науци, кроз још увек одличан школски систем, Математичку гимназију, Истраживачку станицу „Петница”, такмичења... Пожелео сам да и ја помогнем да се наука у Србији постави на солидан фундамент кроз програме који ће да награђују успех и омогуће талентованим и радним људима да остваре своје научне снове у Србији. Фонд за науку у овом пољу има значајну улогу.

Који је највећи успех српског Фонда за науку?

Свој систем евалуације пројеката Фонд за науку Србије успоставио је по узору на земље са најразвијенијим научним заједницама. То значи да примењује сва правила која се користе и у свету: избор независних квалификованих стручњака као евалуатора, систем контроле сукоба интереса, тражење више од једне евалуације за сваки пројекат. Ту страну свог рада Фонд је веома добро решио. Највећи и невероватан успех је то што је за само две године од оснивања 2019, српски Фонд за науку већ успео да етаблира неколико научних програма и успостави светске стандарде у систему евалуације пројеката. Већ је спровео програме „Промис” − за младе истраживаче, „Дијаспора” − за сарадњу и размену са српским научницима који раде ван домовине, „Ковид 19”, као и „ВИ” програм за вештачку интелигенцију. То је велика заслуга др Милице Ђурић-Јовичић, в.д. директора, као и других запослених који су неуморно радили у компликованим условима. На пример, у оквиру програма „Промис” било је скоро 600 предложених пројеката, од којих је 59 одобрено. Тренутно је у фази евалуације највећи програм до сада – „Идеје”. Он ће подржати око 120 пројеката из свих области науке, са укупним буџетом од 30 милиона евра. Аплицирало је више од 900 тимова са више од 9.000 истраживача, а само за тај програм потребно је више од 2.000 независних и квалификованих евалуација. То је огроман посао.

Како успевате да активно учествујете на готово свим седницама УО Фонда а живите на другом континенту, у другој временској зони?

Моје учешће лакше је откако смо због пандемије сви морали да пређемо на онлајн седнице. Обично се састајемо у моје јутарње часове, после подне у Србији, пре него што ми почне радни дан на МИТ-у. Изузетно је задовољство радити с колегама који доносе различите експертизе из својих области, као што су др Вујо Дрндаревић, електротехничар и председник УО Фонда за науку, мр Гордана Даниловић - Грковић, која и руководи Научно-технолошким парком у Београду, др Момчило Павловић, историчар који често пише за „Политику”, и филозоф др Јован Бабић, који често доприноси једну ширу перспективу.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

др Слободан Девић
Научно-истраживачки рад јесте маратон (попут инерције, као униформне силе која управља Васељеном) али са повременим спринтовима (пертурбацијама) који доводе до епохалних достигнућа (фазних прелаза). И док "маратонци" (99% научника) лагано језде кроз стазе сазнања, ипак спринтери (генији) успевају да точкове историје окрену у правцима фазних скокова - који мењају нашу спознају света ...
zoran stokic
Vekove atavizma nadoknaditi školovanjem. Od 12 veka na Zapadu niste mogli biti čak ni aristokrata ako niste bili obučeni za taj segment života, na pr, u Engleskoj Daniel of Beccles: "Liber Urbani" (Beccles, pisac i vitez na dvoru kralja Henrija II); da bi bili teolog studirati ste sholastiku (logičko i deduktivno mišljenje, od 1268 kako je kazao Rodzer Bekon svako znanje, mora biti podvrgnuto kontroli “scientia experimetalis"); da bi bili građanin išli ste u gradske škole, već tada je preko 60%
Бранислав
Било би добро да се направи анализа резултата рада Фонда за науку од оснивања пре две године до данас. Мој утисак је да су резултати скоро никакви.
Forsirano uamnjenje entropije
Lepa pričate. Medjutim, ako mislite da su na prva dva konkursa bili angazovani dobri recenzenti onda najverovatnije niste upuceni u sve aspekte rada Fonda za nauku. No sada je svejedno, jer su protekle vec 2 godine. Da bi rad Fonda imao smisla neophodno je uraditi analizu efekta rada za 2 godine kada se zavrse projekti prvog i drugog poziva. Bez analize efekata i valjanosti rada Fonda trud i novac su uzaludni, kako je bilo u previse slucajeva do danas.
Никола
Хвала Богу, на оваквим људима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.