Понедељак, 29.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Хрватски закон о ратним цивилним жртвама

Као човек који већ педесетак година тумачи и у пракси примењује разне прописе, морам признати да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од предвиђених права

Од када је Хрватски сабор у јулу ове године усвојио Закон о цивилним страдалницима из Домовинског рата, канцеларијама „Веритаса” у Београду и Бањалуци свакодневно се обраћају Срби из Хрватске и бивше РСК с питањем да ли се одредбе овог закона односе и на њих.

Ради илустрације наводим неколико примера.

Дана 25. септембра 1991. године Даницу Манојловић (48) усмртили су гелери гранате испред њене куће у Вуковару у Улици Иве Лоле Рибара бр. 68. Њен супруг Никола Манојловић (53) убијен је 5. новембра 1991. у дворишту вртића у Борову Селу од стране ЗНГ-а. Даничини посмртни остаци ексхумирани су с вуковарског новог гробља 1996, а Николини 2002. с гробља у Новом Саду, где су били покопани након што су извађени из Дунава. И Даничини и Николини посмртни остаци идентификовани су 2012. у Заводу за судску медицину и криминалистику у Загребу. У извештајима о смрти пише да је узрок смрти за Даницу „траума цапитис”, а за Николу „вулнера цапитис”. Њихова кћер Љиљана, која нам се и обраћала ових дана, посмртне остатке родитеља сахранила је у Апатину, где и живи.

Дана 13. децембра 1993. у Стабњу, општина Бенковац, која је била у саставу РСК, тенковска граната испаљена с хрватских положаја усмртила је Невенку Црнобрњу (30) и њену ћерку Сњежану (12) у приземљу њихове куће. Миле Црнобрња сахранио је супругу Невенку и кћер Сњежану најприје у Бенковцу да би их пре неколико година пренио у породичну гробници у Јагодњи Доњој. Миле се после „Олује” с млађом кћерком Невенком иселио у Аустралију, одакле нас је и назвао пре неки дан.

Дана 8. августа 1995. у Зечеву, општина Книн, силована је па убијена Љепосава Мандић (62), чији леш је остао на путу двадесетак дана. Њени посмртни остаци ексхумирани се с книнског гробља 2001, а идентификовани су у децембру 2002. у Заводу за судску медицину у Загребу. У извештају о смрти пише да је узрок смрти „вулнус сцолопетарим цапитис”. Њене посмртне остатке породица је у фебруару 2003. сахранила у Зечеву. У име породице ових дана контактирао нас је њен унук Мандић Предраг, који сада живи у Ритопеку, општина Гроцка.

Могао бих навести још много оваквих или сличних примера из свих ратних година, од укупно до сада верификованих преко 2.800 погинулих и несталих цивила и много више цивилних инвалида с подручја РХ и и бивше РСК страдалих на српској страни у рату деведесетих.

А шта каже поменути закон?

Права (чл. 2) могу остварити држављани Републике Хрватске, а изнимно и страни држављани: ако су у тренутку страдавања имали пребивалиште или боравиште на територију РХ, односно ако је особа иза које подносе захтев за остваривање права у тренутку страдавања имала пребивалиште или боравиште на територију РХ и ако их не остварују од државе чији су држављани.

Цивилни страдалници (чл. 8) су цивилни инвалиди из „домовинског рата” и цивилне особе погинуле, умрле или нестале у том рату, односно чланови уже и шире породице цивилне особе погинуле, умрле или нестале у том рату, који могу остварити права према овом закону.

Цивилним инвалидом (чл. 9) сматра се особа којој је организам оштећен за најмање 20 процената због ране или повреде коју је добила: због заточења у логору, затвору или другом непријатељском објекту; у вези с ратним догађајима из рата (због кориштења средстава и метода којима се изводе ратне операције као што су бомбардовање, експлозија минско-експлозивних средстава, залутали метак и слично); од експлозије минско-експлозивних средстава заосталих након завршетка ратних операција у рату или због експлозије минско-експлозивних средстава или употребе ватреног оружја изван ратних операција, али у вези с околностима из рата, у свим ситуацијама у раздобљу од 17. августа 1990. до 30. јуна 1996.

Исте околности по којима се утврђују цивилни инвалиди односе се и на цивилне особе погинуле, умрле или нестале у рату и цивилне особе које су од ране, повреде или болести умрле (чл. 10).

Цивилни страдалници под условима одређеним овим законом (чл. 3) могу остварити следећа права: а) инвалиди – особну инвалиднину, додатак за негу и помоћ друге особе, ортопедски додатак, посебни додатак, право на накнаду трошка прилагодбе особног аутомобила и професионалну рехабилитацију; б) по основи губитка или нестанка члана породице – породичну инвалиднину, повећану породичну инвалиднина, увећану породичну инвалиднину, породичну инвалиднину након смрти цивилног инвалида рата И. до ИВ. групе и новчану накнаду у износу породичне инвалиднине, повећане и увећане породичне инвалиднине; ц) остала права – новчана накнада за цивилне страдалнике из рата, право на једнократну новчану помоћ, додатак за припомоћ у кући, право на бесплатне уџбенике, право на стипендију и још десетак других права.

А ко не може да оствари права утврђена овим законом?

То су (чл. 5): припадници, помагачи или сарадници непријатељских војних и паравојних јединица који су суделовали у оружаној агресији на Републику Хрватску и сви који су на било који други начин помагали непријатељу, као ни чланови њихових породица по основу њихова страдавања и особе које су осуђене правоснажном судском пресудом за кривична дела против РХ, односно за кривична дела против човечности и међународног права „почињена за време одбране суверенитета РХ”, као ни чланови њихових породица по основу њихова страдавања.

Потпредседник Хрватске владе и министар бранитеља Томо Медвед до сада је више пута поновио да су у закону „на посебан начин постављене запреке да закон не могу конзумирати особе које су суделовале у агресији на Хрватску те стога не постоји никаква бојазан да ће неко од припадника непријатељских формација, те њихових сарадника и помагача или особа које су на било који начин помагале у агресији, користити тај закон”.

Као човек који већ педесетак година тумачи и у пракси примењује разне прописе, морам признати да су се аутори овог закона заиста потрудили да поставе многе „запреке” српским страдалницима и члановима њихових породица, посебно онима који су страдали на подручју бивше РСК, на путу до признавања статуса ратног страдалника, без којег се не може остварити ниједно од предвиђених права.

Упркос таквим „запрекама”, ми из „Веритаса” саветујемо свим српским цивилним жртвама и члановима њихових породица да поднесу захтеве за признање таквог статуса према прописаној процедури и да буду спремни на „рововску” правну борбу кроз хрватске и међународне институције.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Aki
Gospodine Štrbac hrvatska država otpor srpskog naroda smatra pobunom te da krivce ušestvovanja i vođe bune smatra tim Zakonom. Zla koja su počinjena u tim akcijama procesuirana su samo za učenike pobune, ali ne i za hrvatske angažovane borce koji su se odlikovali krajnim kriminalom i zločinom. Dakle samo treba objasniti ljudima zašto nesmeju u Hrvatsku , jer će biti procesuirani po tom zakonu.
Jorge
Iz rata bi vadili samo što vam odgovara. Rat jeste u biti entropija i nedostatak prava svih vrsta. Što manje ratova svima bolje. Kad govorite o hrvatskim vojnicima mogu se složiti da je bilo svega - ubojica, Jehovinih svjedoka, sinova partizana i ustaša, Srba, studenata,... To vam govori o želji nacije da formira svoju državu, kao što je referdndumom odlučeno. Jugoslavenska politika se okomila na Hrvatsku, praveći se da Slovenija ionako izgubljen slučaj. Rat je bio protiv politike, ne naroda.
Boris
@Aki Sta cemo sa 400 hiljada protjeranih Srba? Jesu li i oni "zli"?
Влатко Јовановић
Хвала листу Политика и центру ВЕРИТАС на челу са уваженим господином Савом што се боре за права прогнаних Срба и оних који су остали у Хрватској и што овако подсјећате на судбине наших страдалих. Значи ово кад човјек прочита, све те годишњице некако немо пролазе, њима је лако лишити живота дјете, жену, а нама још лакше то заборавити. Замолио бих ако може Веритас неки текст о страдању Срба цивила и жртава у Мирковцима да објави, ту су жене, дјеца, стари на кућном прагу страдали у великом броју
К.Т.
Позив и Србији да исто учини. Колико је цивилних инвалида и жртава рата у Србији, што пребеглих из Хрватске што са Косова и Метохије. Зашто ми немамо Удружење цивилних жртава, или Удружење жена жртава рата као Албанци и Хрвати? На Космету је било 144 логора, а те жртве, и логораши, заробљеници, жртве силовања, малолетници немају никаква права.
Sneža
Moram od srca da zahvalim Savi i njegovom centru na ovolikom zalaganju i trudu. Vjerujem da će srpske žrtve i njihove porodice ostvariti svoja prava. Ja prvi put čujem za djevojčicu Snježanu Crnobrnju, a da nije gosp. Save ko zna da li bismo i sada čuli. Dajte da izgradimo neki spomenik toj djeci, kao u Šumaricama što smo juče obilježili da se i ovoj djeci podigne spomenik u Srbiji pa da se na isti način obilježi. Vidim u HR sad grade park u sjećanje na njihovu djecu, a mi...Ajde Krajišnici
Jorge
Zakon je tu i to je veliki korak. Do sada država nije smatrala da trebala obeštetiti stradale od "zvončića" poslanih iz Krajine u centar Zagreba, primjerice. Kad već nema Krajine red je da sama preuzme pomoć skupinama stradalih u prošlom ratu. Praksa će pokazati kolika su prava predviđena za one koji su bili "s druge strane".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.