Среда, 01.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФЕНОМЕНИ: НОСТАЛГИЈА

Завичај напуштен, а други није по вољи

Од првог дана боравка у иностранству пореди се стара и нова средина, сажимају се животне линије, своде рачуни, а емоционална криза код исељеника почиње кад осете да више не припадају својој земљи, а у новој су аутсајдери
(Фото Драган Боснић)

Од постанка света људи се селе. Хиљадама година товарили су своју имовину у коњске запреге и путовали према неким бољим просторима, где се срећније живело. Миграције постоје одувек, а у последње време показују своју пуну актуелност. Узроци могу бити различити: од социјалних, привредних до културолошких и политичких. Оне су израз глобалне неједнакости и могу се квалификовати на унутрашње, спољашње, дугорочне и средњорочне.

Неко се бори тако што остане, а неко што у најлепшим годинама своје младости постане мигрант, дарујући остатак живота туђим обичајима и навикама.

У потрази за новим

Тешко да има судбоносније одлуке од напуштања свог кућног прага, без обзира на то да ли човек одлази што мора или зато што жели. Млади одлазе тамо где се може наћи посао и зарадити оно што се у својој земљи никада не може, а немоћни и стари остају на селу да гледају у небо. Вечно у потрази за нечим новим, друкчијим, вреднијим, у тражењу реда, хармоније, нових и отворених могућности, људи одлазе с великим надама, а враћају се с мањим илузијама о себи и својим могућностима. И кад их гони страх и неизвесност и кад их води нада и кад обећавају себи и другима да ће се вратити, онај ко оде увек се на неки начин врати. Свако напуштање родног огњишта с погледом уназад док се одлази, трагична је прича и невесела судбина, али и стање духа.

У новом и неоствареном простору и времену, започети живот није једноставно ни лако. Тешко је суочавање с болним осећањем напуштања завичаја.

Рационалност постаје нови захтев сваког појединца жељног бољег живота. Губитак родног места доживљава се трауматично, јер се оно не може заменити новим: Ко се сели, тај се не весели. Није исто напустити завичај у зрелом добу и у детињству. Ако се то деси у зрелом добу, човек живи необичним двоструким животом.

Од првог дана боравка у иностранству пореди се стара и нова средина, сажимају се животне линије, своде рачуни. Иако се у много чему покушавају наћи сличности, у емотивном смислу то се никада не може изједначити. Никоме није лако да се укорени у новом свету и простору, посебно без знања језика, као нем, никога не познајући, а око њих неки сасвим нејасан и тешко дефинисан свет. Ма шта радили, ма чиме се бавили, свесно, несвесно, мрско или драго, они ће увек остати у дилеми да ли су погрешили. У новој средини брзо се заборави немаштина, свака мука и оскудица која је човека отерала у свет. Једна средина напуштена, друга није по вољи.

(Pixabay)

Велика емоционална криза код исељеника почиње од момента кад осете да више не припадају земљи из које су отишли, док је потребно веома много времена да буду прихваћени у новој средини једнаки с осталима а не као странци. Ту је снажно и наглашено осећање усамљености, када су аутсајдери и више посматрачи него играчи.

Они који су емигрирали настоје да докажу свакоме колико су у новонасталим условима успешнији, срећнији, остваренији. Свима осим себи. То је жеља да оправдају свој одлазак и покушај да прошире и изнова изграде себе.

Тек када се удаљимо или иселимо, сазнајемо колико је завичај значајан за нас. Људи који оду у иностранство боље уочавају мале ствари, које ми овде, у својој земљи, нити видимо нити обраћамо пажњу на њих.

Код наших људи постоји уверење да ретко ко на планети више пати и тугује за својим родним местом од њих, иако је завичајна носталгија светски бол.

Носталгија, чије корене налазимо у старогрчком језику: ностос, повратак, прошлост, и алгос, бол, задире дубоко у душу и постаје нељудска самоћа кад дубока љубав и узнемиреност дарују завичајним пределима нестварну димензију. Некад ме баш стегне. Сећам се дана када су ми ујутру лиле сузе саме од себе. Посебно ме стегне кад је мајчин и очев рођендан, кад дођу верски празници. Од горчине ми изађе грч на лицу и онда се удаљим од свих. Потом дође љутња, кад не знам где бих и шта бих са собом. Та осећања горчине и промашености, неприпадања, отуђености, постају крајности с другим значењем.

Ова земља нема душе, нема љубави, а како ће је имати кад младић и девојка плаћају посебно заједничку вечеру у ресторану и где се једино озбиљно размишља о новцу.

Чежња, патња, туга, најчешће су речи које објашњавају њихове емоције. Добровољно изгнанство. Где нема живота по вољи, остаје да се измишља. И што дуже бораве у таквим условима, то је родни крај привлачнији, слађи, узбудљивији – не могу у њему, не могу без њега. У сталном процепу, раскораку, људи као да паралелно живе два живота – иза и испред себе, између којих врата нису затворена.

(Pixabay)

Мигранти разумеју једни друге

Технологија је учинила да ни носталгија није оно што је некад била. Све се мења, па тако и носталгија.

Искуство сваке особе је јединствено, а ипак у исто време репрезентативно. Мигранти из различитих земаља и с различитим животним причама разумеју једни друге, треба им само нешто реторичких скраћеница и не морају до краја ни изговарати мисли да би се међусобно разумели.

Носталгија је неизлечива болест. Неко је рекао да је она повредила више душа него сви ратови заједно. Све тужне приче су исте, само их неки лакше прикривају.

​Терет за децу исељеника

Правила новог света декларативно признају различитости, али суштински тако није у стварном животу. С ароганцијом и надменошћу се сусрећу сваког дана. У том вечитом покушају да се изгради сопствени микрокосмос, промичу ретки тренуци среће, љубави, разумевања. У низу различитих искушења емигранти упадају у мрежу усамљености. Знају да је губитак интегритета тежи од недостатка хлеба: без хлеба је човек гладан, а без интегритета увек изгубљен; имућан без ичега, безнадежно усамљен, несрастао с туђинским благодетима и својим натурализованим именом.

Велики терет се обрушава на њихову децу од којe очекују да воде двоструки живот, да буду успешни у оба језика и обе културе, да функционишу без грешке, да узму најбоље од свега, да постану оно што они никад неће моћи, а да истовремено буду оно што и њихови родитељи.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Mira
Nema ljubavi gde mladic i devojka odvojeno placaju veceru? Naprotiv, preduslov za ljubav je da nikoga ne mozete emocionalno potkupiti jednom vecerom. Upamtite to!
Бранко Ср'б Козаковић
Ретко поучан напис у овој рубрици. Обрађује суштинску тему одласка. Неко оде са надом да ће наћи боље, и вером у то. Неко остане јер нема храбрости, јер и поред свега што га тера да оде ипак остаје. Први се најчешће разочарају у додиру са реалношћу. Други остају да трпе патњу и питају се да ли јетребало отићи. Важно је јасно себи предочити, документовати, све оно што фрустрира у домовини и што је разлог за одлазак. Па се отрежњавати са тим када удари носталгија. Одласци, остајања - оба су лоша.
Бранко Ср'б Козаковић
qwe, До последње реченице ништа није спорно. Ја веома добро знам ко су непријатељи српства. Исто тако знам, сада већ са оволико година трошења, ко су Срби. "У добру је лако добар бити" - ово није народ за који се вреди ни борити, ни погинути. Србија је одавно расрбљена, расрбијанчена - земоси и завичајци се земљаче и уклањују по БГ, бескрајно неискрени и лукави, али и расисти према Србијанцу. Они имају свој завичај, а Србија им служи за друге ствари - нису синови те земље. Бежи ми се од "људи".
qwe
Odlazi se iz ekonomskih i politickih razloga. Uzrok je jedinstven - nemogucnost da se utice na ekonomsku i politicku situaciju u sopstvenj zemlji. Zemlji koju je zajahala gomila dobro povezanih neradnika, koji, u njenom satiranju, imaju podrsku iz inostranstva. Inostranstvu odgovara da zemlja bude satrta, a da njene najbolje preuzmu i iskoriste upravo oni. Za Srbiju lako se propoznaje ko su ti u zemlji, i ko je to inostranstvo. Otvorite oci i um, te prihvatite ko su pravi neprijatelji Srbije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.