Среда, 08.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Ех, да знам у гитар ударати” – изложба о историјату гитарске уметности у Војводини

У делу, „Београд некад и сад” Стерија бележи да „свака права кућа мора да има гитару и да девојке које не свирају овај инструмент нису нобл”.
(фото Пиксабеј)

У пределима данашње Војводине од 18. века започео је, и интензивно је текао, процес прихватања тадашњих савремених европских уметничких токова, како на плану књижевности, театра, ликовне уметности, тако и у домену музике. Овај ток брзе модернизације српске музике може јасно да се уочи посматрањем појаве музицирања на гитари. Тек после завршетка аустријско-турских ратова, почетком 18. века, у мирнодопским условима долази до успона грађанске класе која својим навикама и културним афинитетима следи и прихвата друштвене назоре и рафинман буржуја из великих европских градова – Беча, Париза, Будима и Пеште. Тада се у салонима отмених српских грађанских кућа све чешће појављују клавири, виолине, флауте, а уз ове инструменте широко је прихваћена и гитара, која је почетком 19. века широм Европе доживљавала толико буран развој и процват, да је ова појава тада названа „гитароманијом”.

О томе говори изложба „Војводина, гитара, свет – историјат гитарске уметности у Војводини” која је отворена у Културном центру Војводине „Милош Црњански”. Аутор поставке је публициста Борислав Хложан.

Према његовим речима, гитара је очито била омиљен и веома распрострањен инструмент у српским пречанским крајевима од Будима и Сентандреје до Новог Сада и Вршца. Ову тврдњу доказују бројне чињенице, попут помињања гитаре у стиховима песника српске грађанске лирике 18. и 19. века, (где је између осталог занимљиво навести речи уваженог поете, шишатовачког архимандрита и потоњег горњекарловачког епископа Лукијана Мушицког, који је 1817. године, потпуно у духу тадашњег времена, са сетом записао: „Ех, да знам у гитар ударати …”), као и приказе овог инструмента у савременим ликовним делима.

– Овај инструмент у својим романима спомиње и Јаков Игњатовић, чији вечити младожења Шамика зна да свира гитару, а о овом инструменту пише и Јован Стерија Поповић, чији јунак Кир Јања жучно негодује због пола форинте потребних за куповину „жица за гитар” за ћерку Катицу. У другом свом делу, „Београд некад и сад” Стерија подсмешљиво бележи да „свака права кућа мора да има гитару и да девојке које не свирају овај инструмент нису нобл” – навео је Хложан.

(Пиксабеј)

У првој половини 19. века Нови Сад, додаје, постаје место где је доласком градског капелника и композитора Јосифа Шлезингера гитара започела свој озбиљнији развој. Шлезингер, који је пре доласка у Нови Сад био члан властелинских оркестара у Угарској, свирао је више оркестарских инструмената, а добро је владао и гитаром.

– Шлезингер је и компоновао за овај инструмент, тако да су сачувани рукописи двеју његових песама за глас и гитару, а он је очигледно и држао часове овог инструмента заинтересованим грађанима. Сачувано је сећање једне од његових ученица, Ане Добрић, која сведочи како је од Шлезингера добила на поклон „подебелу књигу … у којој су биле све српске песме, па и подскочице и српске игре, све удешене на ноте за гитар”, коју је на жалост један њен рођак доцније поклонио чувеном бечком композитору Јохану Штраусу. Након година проведених у Новом Саду, Шлезингер је 1829. по позиву књаза Милоша прешао у Србију, где је наставио са компоновањем и приређивањем концерата, подучавајући децу Милошевог брата Јеврема Обреновића у Шапцу, да би потом у тадашњој српској престоници Крагујевцу формирао војну музику, „Књажевско српску банду” – нагласио је Хложан у каталогу изложбе.

(фото Пиксабеј)

Гитара је, како наводи, и даље била присутна и популарна у Војводини – овај инструмент свирала је чувена песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, а гитару је свирао и познати илирски музичар, граничарски официр Јосиф Руњанин, који је живео у Новом Саду. Руњанин је у историји музике забележен као аутор познате песме „Радо иде Србин у војнике”, као и песме „Лијепа наша домовина”, која је доцније постала хрватска химна.

– Својеврсну потврду чињенице да су Новосађани у то време били врло наклоњени музицирању на гитари представља и појава рукописа који је, чини се, настао 1842. Реч је о књижици „Најновија и најпрва школа за гитар”. Следи и белешка о аутору дела: „Сачињена и прва на сербском диалекту издана од Георгија Милановића, отоманског босанског капелмајстора, 1842. године.” „Школа за гитар” је вероватно најранији покушај писања инструктивног издања за учење гитаре на јужнословенским просторима, јер је „Школа за гитару” знаменитог хрватског виртуоза Ивана Падовца, као прво инструктивно дело за овај инструмент у Хрватској штампана три године касније, 1845. – истиче аутор поставке.

(Пиксабеј)

Рукопис Милановићеве школе за гитару пронађен је много касније и први пут је представљен јавности 1973. на изложби „Српска уметност кроз векове” у Галерији САНУ. Приређивач ове изложбе, еминентни музиколог Стана Ђурић Клајн дошла је до тог рукописа у Београду, уз навод да је ова школа написана у Новом Саду, али за сада нису пронађене конкретније потврде које би прецизније документовале ову тврдњу.

 – Остају међутим нерасветљени разлози зашто та књижица није објављена. Могуће је да аутор није наишао на одговарајући одзив пренумераната, који би обезбедили паре за штампање, а неколико година после настанка тог рукописа, уследили су немири и ратни сукоби током Мађарске револуције и Буне 1848/49 године, када је Нови Сад претрпео страховито разарање, после којег више није постојала могућност да се ово издање објави – напомиње Борислав Хложан.

Сазнајемо и да је током друге половине 20. века класична гитара у Србији и у Југославији доживела свој највећи узлет, највише захваљујући концертним успесима и педагошком залагању др Јована Јовичића, (1926 – 2013), који је студирао код највећег гитаристе 20. века, славног Андреса Сеговије.

Један од својих првих важних концерата Јовичић је приредио у Новом Саду 1952, након чега су уследила гостовања широм Југославије и у иностранству. Јовичић је 1957. био лауреат Светског такмичења класичне гитаре у Москви, после којег је он десетак пута одлазио на велике концертне турнеје по СССР-у. Јовичић се усавршавао на Академији Киђиани у Сијени код Андреса Сеговије, који га је доцније истицао као једног од својих најбољих студената. Јован Јовичић се бавио и компоновањем, углавном на фолклорне теме, а са великим успехом се бавио и сценском музиком, тако да је 1958. освојио прву награду на Радијском фестивалу „При Италија” за музику за радио драму „Птице”, као и прву награду за филмску музику на фестивалу у Бриселу, за документарни филм „Невеста Јадрана” – подсећа Борислав Хложан.

Јовичић је наступао широм Европе, Америке и у многим азијским и афричким земљама, а једна од најуспешнијих турнеја била у Шпанији 1967, када је овацијама испраћен његов наступ у родном месту чувеног композитора и виртуоза Франциска Тареге, у Кастељону де ла Плани. Јовичић је био родоначелник правог препорода гитаристичке уметности у Србији и Југославији.

Са подручја Војводине потекли су и други заслужни гитаристи и педагози попут Мирослава Јешића из Зрењанина који је деловао у САД, Врдничанина Љубомира Маричића, који је доцније радио у Земуну и Косте Поповића, који је деловао у Сарајеву.

– После извесног периода стагнације, гитаристичка педагогија и уметност класичне гитаре у Новом Саду крајем седамдесетих година добија нови подстрек увођењем овог инструмента у наставу у Музичкој школи „Исидор Бајић”, где предаје гитаристкиња из Немачке Ана Маргарета Вучак. Она је формирала омладински оркестар гитаре, у којем су наступали њени најуспешнији ученици. Овај ансамбл радио је под именом Оркестар гитара Музичке омладине Новог Сада – истиче аутор поставке.

На Музичком одсеку Академије уметности у Новом Саду 1998, додаје, уведена је настава гитаре, где је за професора ангажован наш истакнути концертни солиста Зоран Крајишник. Године 2007. формирана је Асоцијација гитариста Војводине са председником, гитаристичким педагогом Рашком Радовићем. Асоцијација је покренула Војвођански фестивал класичне гитаре, у оквиру којег је установљено и Покрајинско такмичење младих гитариста.

На фестивалу и летњој школи класичне гитаре у Новом Саду гостовала су светска имена класичне гитаре – Ањело Дезидерио, Егберто Гисмонти, Един Карамазов, Зоран Дукић, Гаел Солал, Марко Тамајо... Посебно је било значајно вече посвећено премијерним извођењима композиција једног од водећих композитора за гитару, Никите Кошкина 2013, на којем су учествовали гитариста Един Карамазов, пијанисткиња Слободанка Стевић, чланице Гудачког квартета ТАЈЈ, флаутисткиња Лидија Љубичић и солисткиња на гитари Ема Штајн.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.