Јако је важно мерити се са светом

Од нашег специјалног извештача

Нижњи Новгород ‒ Револуција букне па сагори. Само дим остане... изговарала је прексиноћ на српском језику ове речи славног Максима Горког његова комплексна јунакиња Васа Железнова, власница бродарског предузећа. Тумачила ју је са лакоћом глумица Љиљана Благојевић у родном граду овог руског класика, Нижњем Новгороду. Народно позориште из Београда гостовало је прексиноћ са драмом „Васа Железнова и други”, по делима Максима Горког, у адаптацији и режији Златка Свибена на престижном међународном позоришном фестивалу „Максим Горки” у овом петом по величини руском граду на ушћу Оке у Волку, који историја памти од 1221. године, када га је основао велики војвода Јуриј Други од Владимира. Од 1932. до до 1990. године Нижњи Новгород звао се Горки, управо по Максиму Горком..

‒ О Васи је писао Максим Горки. Мој глумачки приступ том лику јесте потреба да је „очовечим без обзира на њену прагматилну монструозност. Да јој додам иронијски дискурс који, усудила бих се да кажем, није присутан или довољно присутан чак ни код самог писца. Да је поставим у моје време и у моје ципеле.То је жена тежиште, ослонац, која ће све терете и све подлости ако треба ставити на своја плећа. Само да спасе оно за шта мисли да треба спашавати. Ма шта то било: породица, новац, капитал, свеједно... Покушала сам да је потпуно оголим, да бих је онда обукла по свом укусу. Наравно да је испод тих хаљина тело и кожа, душа и крв жене коју је формирао велики Горки. Моја земља и свет транзиције, али и традиционални капитализам је пун таквих људи као што је Васа Железнова. Намерно кажем људи, а не жена ‒ коментарисала је за „Политику” своју Васу Железнову глумица Љиљана Благојевић, коју је руска публика поздравила аплаузом, цвећем и осмехом.

Представа нашег националног театра, чију основу чини друга верзија Васе Железнове, Максима Горког из 1935. године, уз делове из његовог романа „Дело Артамонових”, призоре и нека лица из прве верзије Васе Железнове (Мати), међуигру и лица из „Песме о Соколу” и епилог, такође према роману Горког „Фома Гордејев”, изведена је пред захтевном руском публиком. Вишеминутни аплауз иначе уздржаних гледалаца уверио нас је у успех овог гостовања које је брижљиво планирано протеклих месеци. У великом ансамблу били су и Петар Божовић, Радмила Живковић, Небојша Кундачина, Гојко Балетић, Соња Колачарић, Бојана Стефановић, Бранислав Томашевић, Бојан Кривокапић, Радован Миљанић, Вања Милачић, Зорана Бећић, Бојана Бамбић, Теодора Драгићевић, Немања Стаматовић, Богдан Богдановић, Лука Павловић и дечак Гаврило Иванковић, као и балетски играчи Маја Стојаков и Милош Живановић.

Управо је српско тумачење „Песме о Соколу” изазвало највише коментара на округлом столу уприличеном после представе. Нина Алексејева, председница стручног жирија, запитала се како је могуће да је Сергеј Железнов који воли друштво млађих девојака соко, а Васа Железнова која се бори да спаси све што се спасити може змија, уз коментар да је београдска представа „Васа Железнова и други” донела ново читање дела Максима Горког: поштено, са потпуним давањем себе...

Судбина Васе Железнове није се до данас много променила. И данас је као и тада када ју је тако снажно исписивао Горки, проблем жена другачији у Русији, код нас, него рецимо код Енглеза, Немаца. Баш онако како је велики Горки боравећи тридесетих година прошлог века у Србији писао свом пријатељу Алексеју Бабочкину из Врњачке Бање: „Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто да нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми, и исто толико велики као и ми…

Најделикатнији задатак прексиноћ је свакако имала Радмила Живковић која је у лику врачаре Барскаје заменила своју колегиницу Раду Ђуричин.

‒ Није пријатно ускакати у представу, ово ми је друго искуство такве врсте у животу. Али када ме је управа позоришта замолила да помогнем јер Рада Ђуричин није могла да путује, нисам могла да одбијем позив. Стићи до Нижњег Новгорода је заиста напорно, путујеш готово цео дан, али искуство је непоновљиво. Памтићу леп догађај, отишли смо у цркву, испред олтара један човек се склонио да се сликамо, али када је чуо да смо из Србије, са одушевљењем је рекао: „Јао, Срби, наши пријатељи!” Продужили смо у продавницу сувенира, али нас је испред чекао наш познаник са кутијом традиционалних руских слаткиша које нам је донео на поклон ‒ прича Радмила Живковић.

На ову сценску авантуру коју је реализовала сада већ бивша управница Ивана Вујић, која је у последњем тренутку одустала од пута због примопредаје дужности Светиславу Булету Гонцићи, кренуло је готово 60 људи.

‒ Мислим да је ово гостовање јако значајно, чак да је равно малом чуду. Отићи на оволико далек пут у познатим околностима, са оволиким ансамблом, 22 људи је само на сцени, била је на немогућа замисао, а ево показало се када има добре воље да је све могуће, чак са врло лепим успехом све то направити. Иза нас је организационо био захтеван посао, али имали смо дивну сарадњу са колегама из Нижњег Новгорода. Јако је важно мерити се са светом јер то увек доноси добро, нове ветрове, свежину. Да једноставно видимо где смо ‒ коментар је Молине Удовички Фотез в. д. директорке Драме националног театра, која је предводила свој ансамбл на овом гостовању.

Још се борим са утисцима

‒ Шта бих дао да сада могу да ме виде мој отац, стричеви, ма цео Голи оток. Рекли би: нисмо ми залуд тамо трунули. Погледај нашег Перицу, ко би се надао од њега. Е, сада нам је лакше. Још се борим са утисцима који ће дуго трајати у мени. Драго ми је што сам упознао Русију, у мањем, нама непознатом граду: Нижњем Новгороду. Довољно је што сам слетео на тај аеродром, где сам видео сву Европу, све сређено, спаковано, са утиском, дугачко, широко, обавештено о свакоме без изузетака... Па се запитам: зашто они праве, доносе те, неке санкције. Али, добро, то је ваљда ствар глобалне политике, али сам незадивљен Русијом, колико духовним осећањем које ћу понети са собом. Све оно што сам желео као млад: да дођем, а одбијао сам од себе, зато што сам тада мислио да ако одем у Русију, нећу се никада вратити, је снажније. А онда видите колико су овдашњи људи једноставни, културни, све оно што бих пожелео мојој земљи ‒ причао нам је Петар Божовић у Нижњем Новгороду.