Понедељак, 06.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Амерички сан да имаш пара и свог психијатра

Мој другар Зема, избеглица из Босне каже да је Амерички сан кад један сат спаваш а три сата плачеш. Сви га јуре, а он је као лутрија, само га по неко ухвати.
Фото Пиксабеј

У Америци живим већ доста дуго, овде на Средњем западу а мог друга Бориса упознао сам у Чикагу. Срели смо се случајно, нашли смо се преко огласа за изнајмљивање станова.

Заједно смо живели неколико месеци а онда су нам се путеви разишли. Он је отишао у Њу Џерси, а ја остао овде. Борис је момак од неких тридесетак година, корпулентан, љубитељ добре капљице, као сваки пролетер из бивше Југе. После завршене средње школе, трећег степена, радио по градилиштима у Србији.

Учланио се био и у партију, каже да је добио и солидан државни посао, али му је све то досадило па је решио да дође у Америку. Вели да је решио да потражи амерички сан. 

Тај сан за неке је да зараде довољно новца. И да имају свог психијатра

Пиксабеј

Мој другар Зема, избеглица из Босне каже да је Амерички сан ти је кад један сат спаваш а три сата плачеш.

Углавном сви га јуре, а он је као лутрија, само га по неко ухвати.

Ни сам не знам, неко види чашу полупразну а неко полупуну, како ко хоће. Мораш играти са оним картама што ти је Бог дао.

Кад смо се чули телефоном, рекао сам му да идем у Калифорнију, а Борис се одушевио. Пожелео је да и он крене са мном.

Морам да се сликам поред оног знака Холивуд, да покажем овим мојим крканима са градилишта, па нек` цркну, рекао је.

После две недеље, нађосмо се у Лос Анђелесу. Првих десетак дана ништа нисмо радили само смо обилазили град. Онда смо почели да тражимо посао. Борис енглеским не зна баш добро, па се све свело на мене. Дани су пролази, посла није било, а пара све мање...

Рекли су ми да одемо до наше цркве да попричамо са људима, можда они могу да нам помогну. Ту смо се срели са неким нашим човеком, Чедом Мафијом који нам је рекао да се у овде у Калифорнији све распада и да је боље да се вратимо одакле смо дошли.

ЕПА

Шта човек да друго очекује од некога кога зову Чеда Мафија. Онда ми је Борис пришао и шапнуо: Знаш ли зашто га зову тако?

Откуд ја знам, не знам ја путеве господње, одговорио сам му.

Попунио сам десетак апликација и коначно после три недеље нашао сам на неки добар оглас где траже раднике за селидбе, плаћање дневно! Позвао сам телефоном да проверим да ли није нека превара. После кратког разговора рекли су ми да траже раднике и да попуним апликацију онлајн. Апликација је садржавала десетак поља, име, презиме, да ли имате искустава у послу, итд..

Борис је већ попио две-три чашице вотке и почео је да попуњава. На једном је застао и питао ме шта значи ово питање.  Погледао сам у лаптоп и рекао му да пише: „Кад би сте били у могућности са којом познатом личношћу би сте отишли на вечеру”!

Бора Дугић (Видео исечак)

Борис је наставио да попуњава апликацију и почео да сриче Бора Дугић, и одједном узвикнуо: Готово, све је послато.

Требало би нас да нас позову. Подигао сам главу и погледао га, а он озбиљан са благим смешком ми је пружио чашицу да наздравимо. ниси Ниси ваљда у одговору написао Бора Дугић, упитао сам га а он је само климнуо главом.

Узвратио сам му, чудо да ниси написао Џони Кеш.

- Какав кеш, немам кеша, задњи кеш сам дао за вотку, остало ми је само четири долара, одговорио ми је збуњено.

Помислих, па то је то. Бора Дугић је решење, ако нам он не нађе посао овде, нико неће. Ма каква је филозофија, за те селидбе треба да си млад, јак и глуп и да знаш да гледаш у сат. Помислио сам можда неки југовић то прочита и позову нас. Нада увек умире последња.

Прошла је зима и ми смо потрошили сву уштеђевину. Нашли би понекад неки глупи посао с времена на време. Мој саборац је отишао назад на Источну обалу, а ја за Индијану.  Са Борисом се више нисам видео, причали смо пар пута телефоном, а онда је све престало.

Можда и та даљина те одвоји од човека, а можда су нам се разишли и музички укуси. Он је отишао са Бором Дугићем а ја за неким Џонијем Кешом.

 

Саша, Чикаго, САД

 

 

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика  

 

Коментари19
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Fight or Flight
I sta ima tu lose u imati svog psihijatra sto je mislim "skrivena" poruka naslova. Kod nas je znacajan broj ljudi na bensedinu i slicnim lekovima za "smirenje" i bilo bi mogo bolje da umesto da idu ka zavisnosti imaju nekoga da profesionalno razgovaraju i identifikuju svoje probleme jer lekovi samo maskiraju probleme svojim hemikalijama tj potiskuju prirodne reakcije na probleme. Ne treba zboraviti ni alkoholizam koji obicno pocinje uzimanjem casice ili dve da se "odagnu" problemi.
nikola andric
Frojdova karijera je propala na tumacenju snova.
prepelica
Ova je priča primer šta da očekuju oni koji misle da je dovoljno otići i sve će odjednom samo od sebe da im bude u životu rešeno. Tako razmišljaju deca. Bilo gde ići zahteva veliku pripremu. Poželjno je ovladati jezikom u značajnoj meri, školovati se u tehničkim ili zdravstvenim strukama, imati 5 do 10 godina radnog iskustva i za to vreme uštedeti $50.000 da posluže za prve dve godine, koje treba da budu "probne" pre nego što se uopšte odluči na trajni boravak, što očigledno nije za svakoga.
Bajka o ribaru i ribici
Objavljuejte ove pitke pričice nekih naših ljudi iz belog sveta kako bi valjda zabavili svoje čitaoce. Kome je ovo namenjeno? Onima od 70 godina? Amerika je bila zemlja nade i mogućnosti sve do početka 2000-tih. Svi koji su otišli 90-tih i raih 00-tih su se do sad dobro snašli i mogu da žive pristojno. Ovi koji sad odlaze moraju da crnče deset puta više da bi tamo opstali. Znate koliko sada milion $ vredi u Americi? Za penzionera negde u Memfisu 30 godina, a za njegovog kolegu u L.A. 12 godina.
prepelica
@ Zoran: Nece ljudi da rade poslove od kojih ne moze da se zivi, bez beneficija i bez mogucnosti na bolovanje/odmor. Nikad gore za rad nije bilo jer se ustolicio sitem izrabljivanja radne snage. Executives su nekada zaradivali par desetina puta vise od prosecnog radnika, a danas stotine puta vise. Taj trend je i dalje u porastu. Danas tih 15$/hour za radnike Amazona (samo pojedine, ne sve) je sa velikim zakasnjenjem u odnosu na porast korporativnih profita.
Dovla
Drugari, Amerika nije san snova kao što je bila. Postoji mnogo naših ljudi koji su otišli, dobro se snašli i lepo žive, ali ima mnogo više onih koji su prinudjeni da rade mnogo i teško kako bi preživeli. Mnogo se kod nas preuveličava kako je u SAD sve bajno i sjajno, ali nije, zemlja ima sve veći jaz izmedju bogatih i siromašnih, a troškovi života su ogromni, pritom političke podele su sve žešće. Ko bi voleo da živi u takvoj zemlji, i to kao večiti stanac!? Mnoge koje znam planiraju da se vrate.
Прикажи још одговора
Petar
Nije svako ture za vezira. Nije Amerika za svakoga.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.