Један поглед на свет: српски литијум

Предраг Милојевић каже да у новинарству није важан писац, већ написано. И да што се писац мање види, већу важност добија писано. Писац овог текста није новинар. Свеједно, писац се нада да ће читаоци имати на уму ово запажање једног од највећих новинара 20. века.

Концем тог века, октобра 1997. године први пут смо се срели, у Београду, мој будући шеф, учитељ и пријатељ, Боб, и ја. После упознавања и пробијања леда током вожње са аеродрома, наш први радни састанак одржали смо у „Смедереву” уз шљивовицу и роштиљ, како то ред у Србији налаже. Та стара кафана, која више не постоји, налазила се одмах поред зграде Природно-математичког факултета, ПМФ-а, где сам радио као асистент.

На факултету нас је дочекала моја вредна професорка Јелена Обрадовић. Фина госпођа из старе београдске куће, љубазно се насмешила и поздравила госта из Неваде. Боб је био главни геолог за борате и неметале у компанији „Рио Тинто”. Били су опчињени научним радовима професорке Обрадовић и нас, њених сарадника, о геологији и минералном потенцијалу српских седиментних басена. Ми то нисмо тада могли знати, али у том кабинету, на ИВ спрату ПМФ-а у Београду, срело се троје људи, проналазача лежишта литијума и бора „Јадар”.

У пролеће 2001. године оснивали смо представништва „Рио Тинто Групе” у Београду и Бањалуци. Ја сам до тада већ отишао с факултета. Волео сам наставу и науку, али ми је прорадио пословни и истраживачки дух, па сам прешао у „Рио Тинто” и постао директор у СР Југославији и Републици Српској.

Било је потребно дати назив предузећу. Предложио сам: „Рио Сава”. Одрастао сам поред Саве у Блоку 45.

Компанија није имала висока очекивања. Тешко је пронаћи ново минерално лежиште, а још теже га претворити у рудник. То се догађа у свега неколико процената случајева.

Одувек сам тврдио да ће „Рио Сава” или бити велика, или је неће бити. Када смо пронашли минерализацију, знали смо да смо пронашли нови минерал. Опет је било потребно име. Предложио сам: јадарит. Ипак је минерал „одрастао” поред реке Јадар. Тако је рођен сада опште познати, јединствени јадарит.

Тај јадарит нам за сада само јада донесе, упамтио сам опомињуће речи једног мештанина Јадра.

Увек има проблема када се економски развој и животи обичних људи сударе. Дубоко сам уверен да проблеме можемо предупредити. Потребно је да радимо заједно.

Поводом пројекта „Јадар” чули смо обиље дезинформација, неистина, оптужби и увреда. Али, има и конструктивних размишљања.

На пример, да се уведе државна институција за независно и свеобухватно сагледавање пројеката и прорачун свих непосредних и посредних добитака и губитака пре доношења одлука.

Такође, да се обезбеде максимална транспарентност, широко учешће јавности и разумни рокови за јавни увид, нарочито за овако важне пројекте.

Често се тражи повећање рудне ренте. Ту треба пажљиво вагати. Неке земље имају високе порезе, а уопште немају рудну ренту. Негде је рудна рента прогресивна, па што је виша цена литијума на тржишту, проценат рудне ренте расте.

Указује се и на примере земаља са значајним залихама литијума, које за сопствену зелену транзицију разматрају могућност консолидације тих ресурса под државном капом. Мексико спада у ту групу, а Чешка Република, чланица ЕУ, већ је то урадила!

Чешка државна електропривреда ЧЕЗ је 2019. година откупила већинска права од приватног оператера из Аустралије на лежиште литијума „Циновец”. Чеси сада раде студију оправданости, а одлуку о инвестицији у изградњу рудника и фабрике за прераду донеће следеће године.

У међувремену, чешка влада је већ потписала прелиминарне уговоре о изградњи мегафабрике литијумских батерија у Чешкој, за потребе сопствене аутомобилске индустрије и за потребе акумулирања енергије из обновљивих извора. Дакле, Чеси озбиљно раде на својој зеленој транзицији. Као и другима, неопходан им је литијум. Они га имају на својој територији. Не одричу га се и не дају га другима.

Има људи који кажу да ми то не знамо и не умемо да радимо и да је најбоље да гајимо малине и мед. Упитам се, откуд то да ми уопште живимо у градовима? И ко су били ти Југословени који су отварали руднике, градили целе индустрије и на њих наслањали новоотворене школе, институте и универзитете, од „Југостроја” Милана Стојадиновића, до Зенице, Бора, Зорке и Магнохрома социјалистичке Југославије?

„Били су то и простор и време највећег напретка и еманципације које памте јужнословенски народи”, каже један паметан аутор. Сировински основ, без ког не би било тог наглог развоја, обезбедили су баш наши геолози и рудари.

Својевремено је један важан адвокат у компанији „Рио Тинто”, затражио да му опишем „еволуцију закона о рударству у Србији”. Верујем да је мислио да је то почело „од јуче”. Прешао се. Почео сам с преамбулом Закона о рудницима Деспота Стефана Лазаревића, из 1413. године (а могао сам и одраније) и завршио са Законом о рударству који је потписао председник Слободан Милошевић 1995. године.

Србија је стара рударска земља. Моје колеге рудари и ми геолози, наследници смо те традиције и морамо да је чувамо. Увек и свуда.

Сви кључне полуге развоја су нам на располагању.

Имамо солидан образовни систем и добре научнике, инжењере и техничаре. Имамо богат потенцијал у природним ресурсима. Имамо знање, традицију и искуство.

Зна Србија да изгради тај привредни сплет, који ће радити складно и на општу корист. То ће бити супермодерна, а конзервативна земља, еманципована, запослена, насмејана и пуна знања, војно способна, добронамерна и привлачна. То је она Србија у којој наша деца треба да живе.
(Аутор је руководилац геолошког тима који је открио лежишта „Јадар”)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa