Недеља, 05.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ХАРИС ПАШОВИЋ, редитељ

Све су ми уметности род, а позориште ми је дом

Одбио сам да постанем „легенда која хода”.Чим прихватите тако нешто и помислите да је нешто тако гротескно уопште могуће, престали сте да постојите као уметник
Харис Пашовић (Фото: Примож Корошец)

Прошло је 30 година од последње режије сарајевског редитеља Хариса Пашовића у Београду. У земунском Мадлениануму ове јесени поставља ремек-дело Аугуста Стриндберга: свевремену „Госпођицу Јулију” као савремену актуелну љубавну причу о расцепу у којем се налази главна јунакиња, али и остали ликови.

Сценограф је Александар Денић, костимографкиње Ирма Саје и Вања Цирај Џуџа, композитор Марко Грубић, кореограф Игор Пастор, драматург Јелена Палигорић Синкевић, лектор Љиљана Мркић Поповић.

Премијера ће бити изведена у петак увече, 29. октобра од 19.30 сати на Великој сцени земунског Мадленианума. Насловну јунакињу тумачи словеначка глумица Сара Дирнбек, а у глумачкој екипи су и Страхиња Блажић, Мина Павлица, Катарина Брадоњић, Ксенија Репић, Софија Ковачевић, Никола Кнежевић, Јован Вељковић и Филип Станковски.

‒ Београдска публика је гледала протеклих година моје представе које сам режирао у другим градовима и са којима сам гостовао у ЈДП-у. Имам дивну публику у Београду, а надам се да ће ову представу гледати и они који не познају мој досадашњи рад. „Госпођица Јулија” је позоришни класик, театарски стандарда какав је „Хамлет”. Ово дело је толико савремено данас да је то она врста комада који стално изнова мора да се креира у свакој релевантној позоришној средини, а београдска то јесте у европским оквирима ‒ каже за „Политику” неуморни Харис Пашовић који сваки слободни тренутак боравка у Београду користи да се дружи са овдашњим пријатељима.

Уметник мора да се поново роди свакога јутра  

Унутрашњи конфликти главне јунакиње данас чини се више него икада интригирају. Које слојеве душе ћемо пропитивати у себи под утиском ваше представе „Госпођица Јулија”? Која је то нит која вас спаја са Стринберговом поетиком?

Јулија, млада богаташица, Жан, слуга, и Кристина, куварица, прототипови су многих данашњих карактера. У центру тог љубавног троугла су две приче: једна је о моћи и контроли, друга о борби за душу. Такође, паралелно пратимо драму богатства и драму сиромаштва.

Коју врсту запитаност нам овога пута доносите? Из које визуре ћемо пратити судбине, животне приче Стриндбергових јунака?

У естетском смислу, желео сам да испитамо шта је нови натурализам у 21. веку. Стриндберг је написао натуралистичку трагедију и драмску психоаналитичку студију, крајем 19. века. Поставили смо питање себи: шта се променило до данас? Контекстуализирао сам драму у данашњем времену и простору који нам је физички ближе. Дешава се у Словенији. Јулија је Словенка, а њена послуга су млади Срби, Босанци и Македонци, гастарбајтери. Такође, наша представа доводи у питање стандарде о телу и изгледу. Јулија је у нашој представи пуначка, а куварица Кристина није огрубела уседилица, него више личи на топ модел са светских модних писта.

Београдски поклоници позоришне уметности и данас памте ваше култне „Птице” и „Буђење пролећа”, представу за коју сте као млади редитељ, понели „Политикину” награду за најбољу регију на Битефу. По чему памите то време? Ко су ваши београдски пријатељи?

Имам много пријатеља у Београду и у позоришту и на филму, а и изван уметности. Што се тиче представа које помињете, потпуно је фасцинантно да сећања на представе које сам радио у ЈДП-у трају 35 година! Искрено, и сада не прође ниједна недеља а да ми људи које сретнем не помену те представе. То мени говори о снази позоришта. Често се тврди да филм траје, а позориште пролази, али у овом случају позориште траје у срцима и мислима публике. Када смо радили те представе, нисмо имали никакву идеју о томе какав ће траг оне оставити.

„Политикина” награда за најбољег редитеља на Битефу је веома значајна интернационална редитељска награда, међу ретким у Европи. Имао сам само 26 година када сам је добио. Морам признати да сам се осећао моћно као добитник те награде након Ингмара Бергмана, Пине Бауш и других великих редитеља.

Каква је то привлачност између вас и театра? Како бисте дефинисали путеве своје позоришне инспирације?

 Ја сам уметник ‒ то сам ја. Све су ми уметности род, а позориште ми је дом.  Што сам старији, та љубав и тај „сан о страсти,” како је Шекспир прецизно назвао позориште, све су ми милији, све су ми снажнији и све тајнији. Наше је доба необично, границе реалности постају фиктивне, време као да не протиче само хронолошки него чини се да тече у свим правцима, влада неизвесност. Позориште је данас кључно у дефинисању стварности.

Шта је цена вашег позоришног трајања? Колико у вашем случају има носталгије?

Волим оно што смо моје колеге и ја радили у прошлости, али нисам носталгичан. Човек сам садашњег и будућег времена. Та свест о овом тренутку и загледаност у просперитет су основа мог деловања. Одбио сам да постанем „легенда која хода”. Чим прихватите тако нешто, чим помислите да је нешто тако гротескно уопште могуће, престали сте да постојите као уметник. Ништа што смо урадили јуче не обезбеђује нам да ћемо данас бити уметници. Уметник мора да се поново роди свакога јутра.

После овог београдског искуства чека вас нова представа у Новом Саду, где сте и студирали режију у класи Боре Драшковића?

Милован Филиповић, глумац и директор Драме СНП, ме је позвао да режирам у Српском народном позоришту, први пут. Биће то пројекат у оквиру сарадње са европском престоницом културе Нови Сад 2021/22. То је, по обиму, велика представа према генијалном роману „Мефисто” Клауса Мана. У представи ће учестовати бројни глумци ансамбла СНП-а, већина њих су завршили Академију уметности у Новом Саду, као и ја, тако да ће то бити на неки начин и новосадски уметнички tour de force (тур д форс)!

Ово наше време пише и нову драму. Како замишљате да ће изгледати свет после короне?

Било је много епидемија у историји, и неке су биле драматичније од ове. После сваке од њих, свет је опет био као и пре. Ми смо нестрпљиви и нервозни, али проћи ће ово и живот ће се нормализовати. Треба то дочекати, и зато чувајмо се, вакцинишемо се и будимо одговорни.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.