Субота, 04.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Наше школство некад и сад

(Фото А. Васиљевић)

Непосредан повод за моје јављање је диван допис колеге Радомир Јовановића, објављен 29. септембра у рубрици Међу нама. Ауторовом размишљању о нашој данашњој школи, наставницима, директорима који би да некако издејствују још који мандат, иако је многима довољан и први да „упропасте ствар”, о оцењивању као изузетној делатности у настави, онима који су задужени да брину о круцијалној делатности сваког цивилизованог друштва (читај: Министарство просвете) нико добронамеран не би имао да одузме ниједну запету. И сам бих без оклевања потписао све што је речено.

Кад поменух Министарство просвете, наметнуло ми се сећање на предратног (1939–1944) министра пољопривреде Божу Максимовића, званог Кундак, кога је позвао председник владе и предложио му место министра просвете (неки кажу – наредио). Изненађен, кандидат је изразио сумњу у своју компетентност за овај положај, али његова примедба није уважена. Господин Максимовић се досетио: позвао је у помоћ највиђеније просветаре – од професора универзитета до сеоског учитеља, поделио им задужења и дао рок за достављање предлога и сугестија. Историчари школства бележе да је то био златни период нашег школства. (Овде искључујем било каква поређења.)

Тада је ниво наставе подигнут на завидну лествицу, гимназије су уређене по узору на француске лицеје. Између осталог, после недовољне оцене из матерњег језика ђак би „падао на годину дана”. (И сам сам завршио гимназију по овом пропису.) Матурски испит је копија фамозног baccalaureate (bac.). Сваке године после завршене школске године оглашава га француска штампа. Примера ради, мој најбољи другар Даниел морао је да ради са мном као васпитач у приватној школи у предграђу Париза.

Додајмо средње стручне школе, којима је придаван велики значај. Уведени су предмети из хуманистичких наука, стручни се подразумевају. У некима се учио и латински језик. Шта рећи о чувеној класичној гимназији…

Да поменемо и учитеље у основној школи, чија је дужност била, по препоруци министра, кад запазе вредног и талентованог ђачића, да то саопште родитељу да би га, ако је у могућности, дао на даље школовање. Ако би родитељ или старатељ био сиромашан, ту обавезу би преузимала држава. Сећамо се ђачких униформи: дечаци с капом са жутом ознаком разреда, а девојчице у црним или тегет кецељама с белом крагницом. Тако није било татиних синова и скоројевића у скупоценим џемперима и ципелама и оних других с маминим белим вуненим чарапама и кондурама. Школа (држава) је бесплатно облачила ученике.

Откако је света и века, о школи се, кад је реч о институционалној настави, писало и сукобљавала су се мишљења. Стручњаци су то радили с правом и успешно, док су они други, нажалост, били гласнији и често се њихов став уважавао јер је тако некоме одговарало. Својевремено се говорило да је школа ancilla (слушкиња) званичне политике. Ако је и тако, а није, онда су је таквом направили они који су залутали у просвету, а требало би да се баве нечим другим.

Седамдесет одсто ученика у Београду има одличан успех! Ми смо, судећи по томе, генијалци. Ко је заборавио Гаусову криву, по којој би требало да је највећи број добрих ученика, по боковима су одликаши и слаби, док су испод њих „четворкаши” и довољни. Овде се обавезно треба присетити латинске сентенце „Opinio magistri probabile est” (Мишљење учитеља је само вероватно). Што ће рећи да је оцена често нетачна, лоше одмерена или, пак, претерано субјективна. Још чувам исечак из „Политике” од пре три деценије у којем из једне школе у источној Србији кажу да је немогуће да имамо толико одликаша и вуковаца. Или ми само бележимо петице?

Сходно томе, памтим и случај с Медицинског факултета у Београду, кад је професор, пошто је уписао бруцошу десетку, приметио: „Па ви, колега, нисте били вуковац. Хвала богу, најзад један гимназијалац па десетка.” На питање како се то догодило, студент је одговорио да је имао четворку из француског. Та четворка је дело (недело!) моје маленкости из гимназије у Великој Плани. Поменути студент је бриљантно завршио медицину, радио као признати интерниста у Смедереву и Београду, магистрирао са две супспецијализације. Прерана смрт отела му је титулу dr sc.

Слично колеги Јовановићу мислио је и писао и недавно преминули др Миодраг Игњатовић, помоћник министра просвете, у својим чланцима и књигама. Често је помињао и родитеље као саставни део школства. Из искуства памтим реченицу: „Дајте ви мом детету петицу, а ја ћу већ видети како даље.”

Нама остаје да пожелимо више Јовановића и Игњатовића.

Љубодраг Ивошевић Ћира,
професор и школски надзорник у пензији, Сараново, Топола

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Sve vam je isto sto s eskolstva tice. Mnogo ste ucili pre, nista vam to niej trebalo, sada slicno, opet vam nista ne treba.
petar rokočki
Само упоредите задатке из математике за матуру од прије десетак година и ове сада.Садашње генерације ни случајно не би прошле са тим ранијим задацима. а раније много мање је било одликаша. Дотле смо дошли да можемо и купити дипломе и постати честити и уважени члан странке.
Земунац
@Zemunac Имењаче урушавање је почело са усмереним образовањем тзв. ''Шуварицама'', али као и све друго резултати нису одмах били видљиви. Сада враћамо нешто што смо имали одраније нпр. ''дуално образовање'', које се некад звало ''Школа ученика у привреди'', али сад је то ''увезено'' из иностранства. Измишљамо топлу воду. Башка што се све више потенцира гимназија, иако не знамо шта са онима, који заврше гимназију, а не оду на студије, или напусте студије. Нарочито што немамо планирање кадрова.
Zemunac
Urusavanje je pocelo 2000. Pre 10 godina zadaci su bili slicni, ali pre 20 godina su se mnogo razlikovali. Nekadasnje trojke su sada petice. Nekadasnje dvojke su sadasnje cetvorke. Takav je Pravilnik o ocenjivanju. Problem je sto ima retkih koji bi imali petice i pre 20 godina kao sto ih imaju sada. Oni su izjednaceni sa trojkasinma.
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.