Понедељак, 23.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ

Црњански: Унутрашња ватра којој се одолети не може

У доба када је тек дошао у Београд знао је Црњански да добаци Дучићу да ће га радије читати у оригиналу. Мудри „Дука“, свестан моћи рекламе, чак и када је критика негативна, одвраћао је: „Само ти то, младићу, напиши“, каже Горана Раичевић
Милош Црњански (Фото насловна страна књиге)

Када читалац узме у руке књигу Горане Раичевића Агон и меланхолија: Живот и дело Милоша Црњанског (Академска књига, Нови Сад) не може се отети утиску да је реч о огромном подухвату: јер проучити целокупно стваралаштво једног уметника и његов узбудљив живот пун преокрета, сагледати целу једну бурну епоху и дело тога аутора у историјском, поетичком, друштвеном и идеолошком кључу – задатак је немерљиво тежак. Монографија Агон и меланхолија сведочи о ауторкиној посвећености: то дело спада у ред оних књига какве се напишу једном у животу. И то само ако се, поред великог знања и талента, има довољно концентрације, кондиције и снаге за тај лавовски замах. И то онда када се досегне не само интелектуални и духовни врхунац, него и становита животна зрелост, озбиљно искуство и аутентична мотивација. Поред ове књиге, повод за наш интервју је и 26. октобар, рођендан Милоша Црњанског.

Горана Раичевић (Фото: Лична архива)

Већ дуго проучавате стваралаштво и живот Милоша Црњанског. Да ли данас, пошто сте ишчитали хиљаде и хиљаде страница, можете рећи да је он „испунио своју судбину“?

Лепо и тачно је речено да је суштинска одлика генијалности унутрашња ватра којој се одолети не може. У Црњанском је тињала та ватра и када је у Лондону седео „хладан, као на пепелу клада“. Генијални људи покрећу свет, чине га бољим и лепшим. С друге стране моћна је сила која се томе супротставља, а огледа се у ситничавости, зависти, злоби, нереду и разарању. Тако функционише свет. Живот Милоша Црњанског није био лак, нити је пут до схватања и признања величине његовог дела био широк и прав. Он је то знао и био је захвалан судбини или случају-комедијанту, оном „комичару Буци“ који га је бацио у свет, да чека на свој повратак на Итаку читавих четврт века, али који му је спасио живот. Она ватра у њему давала му је снагу и вољу да у позним годинама испише стотине, хиљаде страница без којих српска књижевност не би била иста. Зато је говорио да је испунио своју судбину. Треба му веровати.

Првих деценија прошлог века Андрић и Црњански подржавали су један другог. Црњански је за Андрића ускликнуо „Andrić est arrivé“, а Андрић за Црњанског да је он „једини богом дани писац међу нама“. Црњански Андрићу посвећује песму „Етеризам“, а Андрић му одговара стиховима „М. Ц“. Ипак, Црњански није попут Андрића уживао „наклоности судбине“.

Поређење каријера два највећа српска писца двадесетог века ишло би у прилог закључку да је Андрић, можда захваљујући својој пословичној одмерености, зазирању од сувишних речи, лакше себи пробијао пут: био је рано признат као књижевник, стекавши и титулу академика, а ништа мање успешна била је његова дипломатска каријера. Црњански је, како је о њему писао Марко Ристић када је хтео да га унизи, био само мали гимназијски професор, а у дипломатију је улазио преко новинарства, као пасивни посматрач а не као актер догађаја у то бурно и кобно међуратно време. Иако је Андрић био опуномоћени посланик код Хитлера, у послератном периоду то му није узето за зло. (Јасно је да су на кантару државних интереса прецизно измерени и пишчево часно понашање и одлука да се врати у Београд у којем је провео године окупације.) А „малом професору“ и „културном аташеу“ пажљиво су бележени сви политички греси. Истини за вољу, не знамо колико је Андрић свој живот доживљавао као срећан. Знао је и он да га углед и слава запечаћени Нобеловом наградом неће сачувати, и да ће и после смрти бити оних који ће му судити некњижевним мерилима, та он је још као младић тамновао због погрешно протумачене песме. Није било зависти између њих двојице, али ни блиског пријатељства за којим је Црњански жудео. Ипак, упркос различитостима стилским и тематским, што је само доказ оригиналности сваког од њих, између два писца могу се уочити многоструке сличности. Од југословенства – као идеологије која је гест опредељења за аутохтону, независну, словенску државу чији грађани неће бити слуге туђим империјама – до презира према свему оном анималном у човеку, од страха до ероса, што га човек, нови авангардни човек, треба да обузда, укроти и наткрили. Андрићевским мостовима и црњанскијевим невидљивим, „етеричним“ везама које држе овај свет на окупу.

„Ја сам увек био сам себи предак“, рекао је Милош Црњански. Шта је под тиме подразумевао?

„Оригиналност – то је тај лирски фактор“, одговарао је Црњански својим критичарима када су од њега хтели да направе врсног „чистог“ лиричара, како би оправдали суд о његовој наводној двострукости, која упућује на лошег и идеолошки неподобног политичког писца. Није се Црњански одрекао својих корена нити својих предака, никако. То је поетички исказ и следи романтичарски критеријум проживљене осећајности, уместо миметичког принципа угледања на добре књижевне обрасце. Угледање на француске узоре наших песника модерне било је за њега „мајмунисање Париза“. У доба када је тек дошао у Београд знао је да добаци Дучићу да ће га радије читати у оригиналу. (Мудри „Дука“, свестан моћи рекламе, чак и када је критика негативна, одвраћао је: „Само ти то, младићу, напиши“.) Ипак, романтизам Црњанског не значи претерано истицање субјективности, напротив, то је „веза са читавим једним народом, са читавим једним крајем“, јер „писац који не учествује у судбини свога народа није прави књижевник“. То је оно авангардно у њему, а увек понављам, авангарда није само експеримент и ексцес, већ вера у то да књижевник својим делом може да мења свет. Црњански је желео да га усрећи.

Које је идеале један пречански Србин, од Чонграда и Темишвара, преко галицијског фронта, донео са собом до Србије, Београда и Југославије, у шта је веровао, у шта се разочарао? „Мене су пљували, ковали завере против мене, организовали хајке, каменовали ме, измишљали интриге“, сведочи Црњански. Како бисте описали идеолошку позицију Црњанског? Због чега је био оспораван?

Црњански је знао да има нешто важније од идеологије, а то је оданост свом народу и својој држави. И он и Андрић били су добри државни службеници и Југословени. Зашто? Зато што су рођени и део живота провели у држави коју нису сматрали својом и где су се осећали као грађани другог реда. Та држава, у рату у коме је кренула против Србије, довела их је у ситуацију да јасно искристалишу своју идеолошку антиаустријску позицију. Као младићи, пре рата, обојица су били прилично аполитични, и сматрам да се данас пренаглашава Андрићево чланство у младобосанској организацији. Црњански је мобилисан и послат у рат, замало против својих сународника, Андрић понижен и утамничен због једне песме. Пишу поезију коју бисмо могли назвати левичарском: „Властела, војводе, деспоти беху срам ... убици диште Видовдански храм”, пева Црњански у „Спомену Принципу“. А зашто? Зато што је то био рат који су за своје интересе водиле европске империје, па Црњански, одајући почаст малом човеку-војнику, помало неспретно, бунџијски, имајући у виду и поетички отклон од родољубиве поезије Дучића и Ракића, скида ореол с царске средњовековне Србије, што су многи схватили на погрешан начин. Одан новој словенској држави, краљевини са српском династијом на челу, Црњански није могао да подржава бољшевичку револуцију, и ма коју револуцију уопште, јер се на рушењу и деструкцији не може ништа саградити. И тада није био једини. (Стари марковићевац, републиканац и „левичар“ Живојин Балугџић, шеф Црњанског у време првог боравка у Берлину, пише 1921. књигу у којој критикује бољшевике и бољшевизам.) Комунистичка партија која хоће да сруши нову државу као „буржоаску версајску творевину“ не може бити његов избор. Национално питање у тој држави за њега је много важније од социјалног. И када 1932. почињу политички напади, када га одбацују бивши пријатељи Милан Богдановић и Марко Ристић, када га многи интелектуалци жигошу као реакционара и фашисту, због текстова о страној књизи, о рату, као и због часописа Идеје, Црњански се не колеба, јер верује у исправност свога става. Не треба заборавити да је управо тим Идејама Андрић (највероватније самом Црњанском) дао свој најлепши интервју, најтачније дефинишући њихову заједничку идеолошку позицију: „И док нас траје ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и чиме се је заклињао 1914. године...“ Андрић се вратио у Београд после протеривања из Берлина, знајући, попут свог јунака, да се треба вратити кући, ма шта га тамо чекало, јер у туђини може бити и „колај и свака љепота“, али џаба кад то није твоја страна. Извесно је да је у Лондону Црњански могао обезбедити много бољу егзистенцију, да је био мало „савитљивији“ и да је о својој отаџбини говорио онако како је то одговарало тренутној политици Велике Британије. Шта год он мислио о комунистичком режиму, о томе у Енглеској јавно није рекао ниједну реч. Не због неког личног интереса или рачуна, већ зато што је издаја отаџбине за њега представљала највећи грех и највећу срамоту.

Ламент, то сам ја, од речи до речи“, вели писац у једном интервјуу из 1962. године. Он је увек жудео за Београдом, та варош му је „пружала утеху“. Јесам ли у праву када кажем да је Црњански изабрао Београд за „свој завичај“?

Београд и Србија били су за једног Србина-пречанина „грозница и болна халуцинација“, жудња за завичајем. Он је и својој супрузи Види говорио да ју је заволео и узео зато што ју је нашао у Београду. То је једно веома снажно, страсно осећање. Најлепшу љубавну песму написао је својој Сербији, том утопистичком простору „среће“. Изјављивао јој је љубав и из емиграције Хајнеовим стиховима: „Имао сам једном једну домовину...“ Колико је та љубав имала и нешто од опсесије, колико је била његова фикс-идеја, види се из једног писма Слободану Јовановићу у којем Црњански одушевљено говори о Јовановићевој књизи Влада Александра Обреновића која се појавила 1927. године: „Србија, зид је, из кога нема излаза. Из Ваших књига, а нарочито из ове видимо зашто и вреди живети до смрти. Ја сам је обожавао, а сад је све више волим. У машти она је 'космос' са свим својим чудима. У њој ћу и ја пропасти.“ И после рата говорио је да је Србија његов завичај и да га је он изабрао као „нешто што је толико напаћено, што је толико несрећно кроз векове.“ Ако добро познајемо његов живот, знамо да то није фраза и да је оно дете што је плачући слушало песме у којима се „клало и убијало“ можда на неком несвесном нивоу одлучило да буде песник и да својим делима усрећи свој несрећни народ. Као што је Вук Исакович бедне своје војнике и њихове породице желео да одведе у Русију. Као што је Мојсије свој народ извео из Египта.

„Ја сам сада срећан човек“, радосно је ускликнуо вечити бунџија и прзница на повратку из емиграције у Београд. Како је Београд дочекао писца?

Судећи по аплаузима, овацијама на књижевној вечери на Коларцу, Београд га је пригрлио на своје крило, као мати, како је певао у Ламенту. Да ли је, осим те радости, било у њему меланхолије? Било је, свакако. Старост се прикрадала и времена је било све мање. Али, ипак, из свега што читамо о том добу, види се извесно спокојство и тиха радост. Зрелост, самосвест, знање. И љубав према супрузи исказао је писац реченицом која указује на то да се у животу све, ако се гради како треба, на крају и награђује: „Ја сам после много мука успео да на крају осетим према теби ону љубав коју људи у животу нађу ретко.“ Смрти је ишао у сусрет мирно. Као и његов отац Тома, као и онај сељак из песме Вељка Петровића који на самртној постељи слуша звук закивања ексера у дрвени сандук. Као и у Андрићевом роману, гроб му је завејао снег, покрио је и стазу која води до њега. Материја се преображава, сеобе трају вечно, из живота у смрт, из праха у прах... Остаје прича.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dejan sakos
Kako već kažemo, kapitalno delo, izvesno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.