Филозофски факултет тврди да нема прогона професора Ковића

Протестом подршке проф. др Милошу Ковићу, који је почетком недеље испред Филозофског факултета у Београду, где он предаје, одржало стотинак студената, уз подршку јавних личности, коначно је скренута шира медијска пажња на актуелни избор у наставно звање на Општој историји новог века, на којој је он ванредни професор. Окупљени студенти тврдили су за медије да професор Ковић трпи политички прогон и дискриминацију јер, између осталог, „на оригиналан начин чува косовски завет”. Такође су истакли да се због Ковићевих патриотских ставова спречава његов избор у редовно звање и захтевали независну комисију која би о томе одлучивала. Ово окупљање било је само наставак акције коју је 28. октобра на свом фејсбук налогу озваничио сам проф. Ковић, а затим наставио да је обелодањује наступима у медијима. Поменутог датума професор је објавио протестно писмо и петицију којима се, како наводи, колеге и студенти боре против његовог изгона са факултета. Шест дана пре тога Ковић је први у јавност причу о свом прогону изнео у емисији „Разговори са ауторима” издавачке куће „Катена мунди”.

– Неколико Ковићевих колега са Одељења за историју који су против њега претходно поднели осам кривичних и парничних тужби, покушавају не само да спрече његов избор у звање редовног професора, за шта има све научне и педагошке услове, него и да га истерају с факултета. Подсећамо да је на различите начине са Одељења за историју у последње три године већ одстрањено троје професора историје, што сведочи до које су мере ту нарушени професионални и етички стандарди – стоји у протестном писму на Ковићевом фејсбук налогу уз напомену да су колеге које помиње тиме ушле у сукоб интереса.

У писму се наводи да те колеге покушавају да наметну према Ковићу непријатељски настројену комисију за избор у звање која би га, према арбитрарном нахођењу проф. др Николе Самарџића, ставила у позицију да, упркос испуњеним условима за избор у више звање редовног професора, мора да конкурише за поновни избор у исто звање, уз јасну перспективу удаљавања с факултета.

На све то је у понедељак реаговала управа Филозофског факултета и саопштила да је поменута комисија легално изабрана. Одељење за историју 29. октобра изабрало је, кажу, Комисију за писање реферата за једног ванредног професора, и то готово двотрећинском већином. Истичу да је реч о редовној и регуларној процедури у потпуности у складу са свим важећим законима, па управа „стога најодлучније одбацује тврдње да се над професором Ковићем спроводи прогон”.

– Одељење за историју је поступило у складу с важећим одредбама Статута Факултета. Посебно наглашавамо да декан нема овлашћења да, како то у медијима тврди проф. Ковић, самостално бира Комисију за писање реферата јер је Одељење за историју у регуларној процедури изгласало предлог комисије – наглашено је у саопштењу Филозофског факултета.

Издали су га „поводом све учесталијих медијских наступа проф. Ковића, у којима се износе неистине којима се нарушава углед те установе”. Како наводе, управа Филозофског факултета одлучно одбацује политизацију процедуре за избор у наставно звање за радно место из области општа историја новог века и оптужбе да се проф. Ковићу због политичких ставова онемогућава напредовање.

– Чврст став управе факултета је да ова академска институција, с више од 5.000 студената и 431 наставником и сарадником, не треба да буде увучена ни у чије политичке или приватне обрачуне јер такво понашање не доликује ниједном, а камоли најстаријем факултету Универзитета у Београду – наводе представници Филозофског факултета.

Неки доводе у питање и професорово родољубље

У јавности су се након студентског протеста појавила и мало другачија размишљања од оних које износе Ковићеви симпатизери и која указују на то да је овај професор можда „вук у јагњећој кожи”. Тако се, на пример, део јавности пита о каквом то политичком прогону он говори када је решењем Владе Србије у јуну 2014. постављен за председника Управног одбора Историјског музеја Србије.

Има и оних који сматрају да Ковићева дела показују да нису баш тачне тврдње студената да њихов професор „на оригиналан начин чува косовски завет”. Тако, на пример, добротвор који редовно носи помоћ Србима на Косову и Метохији Димитрије Марковић, коментаришући протест студената, истиче како му је неприхватљиво да се Ковић представља као прогоњени родољуб јер „његови ставови за коначно решење проблема КиМ не воде ка томе”. Притом мисли на „Пројекат реинтеграције КиМ у уставноправни поредак Републике Србије ”, иза којег Ковић чврсто стоји.

– Немам ништа против останка Ковића на факултету и није моје да оцењујем његове стручне квалитете, али не може бити тачно да га прогоне због родољубља јер је то неозбиљна тврдња. Милош Ковић у поменутом документу, који је свима јавно доступан, као решење предлаже савез двеју независних држава Републике Србије и Републике Косово. А поменута реинтеграција постоји само у наслову, док је садржај предлога иза којег проф. Ковић стоји потпуно супротан и нуди Косову независност. То се види у другом одељку друге главе, где пише да би, према Ковићу, КиМ имало не само сопствене надлежности, власт, правни систем и јавне финансије него чак и свој Устав, Уставни суд, полицију, правосудне органе и валуту евро. Штавише, Ковић предлаже измену Устава Србије да би КиМ могло да функционише као независна република. Према томе свако ко стане у Ковићеву одбрану требало би прво да прочита његов план за КиМ – истиче Марковић, који је, између осталог, сарађивао са чешким режисером Вацлавом Дворжаком, аутором документарца „Отето Косово”.

Драгана Јокић-Стаменковић

Ко­ви­ћев ко­сов­ски суд

Милош Ковић (Фото Анђелко Васиљевић)

„Не­ћу ја да го­во­рим, не­ма сми­сла. Бо­ље да сту­ден­ти осе­те, чу­ју, да са­ми ис­пи­та­ју шта се ов­де де­ша­ва, да из­ва­га­ју ни­јан­се ко­је су им по­треб­не за до­но­ше­ње за­кљу­ча­ка”, го­во­ри је­дан про­фе­сор на Га­зи­ме­ста­ну. У рас­кли­ма­ном ауто­бу­су он ће за­јед­но с њи­ма го­ди­на­ма оби­ла­зи­ти за­бо­ра­вље­не љу­де, на­став­ни­ке, по­ру­ше­на цр­кви­шта, спо­ме­ни­ке Уне­ска, до­мо­ве кул­ту­ре... За­вр­ши­ће у при­зрен­ској бол­ни­ци на­кон тро­ва­ња хра­ном и с љу­ба­вљу го­во­ри­ти о ле­ка­ри­ма Ал­бан­ци­ма иако је, ма­ло­час, сти­гао из срп­ског ге­та – од по­ни­же­них и за­по­ста­вље­них. Све ове го­ди­не, укљу­чу­ју­ћи и пан­де­миј­ске, тај европ­ски чо­век тро­ши да пра­ти Ви­дов­дан и ње­го­ве гра­ча­нич­ке про­гра­ме и но­ћи по скром­ним до­мо­ви­ма ко­сов­ских Ср­ба. Про­те­кли Ви­дов­дан био је гост Да­рин­ке Је­врић. То је по­чив­ша пе­сни­ки­ња ко­ја је оста­ла са сво­јим на­ро­дом и је­зи­ком, же­на ко­ја је у При­шти­ни, на­кон оп­штег про­го­на и бе­жа­ни­је 1999. го­ди­не, од­лу­чи­ла да жи­во­том по­све­до­чи сва­ку реч сво­је по­е­зи­је.

Си­гур­но је да су и дру­ги, као на­ре­че­ни про­фе­сор, пу­то­ва­ли, го­во­ри­ли, пи­са­ли, рас­пра­вља­ли, зло­па­ти­ли се по бол­ни­ца­ма, би­ва­ли пре­тре­са­ни и сум­њи­че­ни од по­ли­ци­је, али се са­мо од ма­ло­број­них тра­жи­ло да по­све­до­че жи­во­том, по­ро­ди­цом и по­ло­жа­јем сво­је ре­чи, де­ло и иде­је. На­и­шао је тре­ну­так да у те ма­ло­број­не сту­пи ју­нак ове при­че, про­фе­сор оп­ште исто­ри­је но­вог ве­ка на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду Ми­лош Ко­вић.

Ака­дем­ска ка­ри­је­ра, на­уч­ни ра­до­ви, че­сти­тост и рад са сту­ден­ти­ма из­гле­да­ју бес­пре­кор­но, али има не­што што ње­го­вим ко­ле­га­ма сме­та и због че­га је пре­дат су­ду и осу­да­ма, а ње­го­ва на­пре­до­ва­ња по­ста­ла су пред­мет јав­них рас­пра­ва и де­ба­та. Укљу­чи­ли су се ста­во­ви о НА­ТО-у, Ја­се­нов­цу, Ко­со­ву, по­ли­ти­ка, пи­зме... На уни­вер­зи­те­ту се сви би­ра­ју на је­дан, а са­мо Ко­вић на дру­ги на­чин, па се та­ко све пре­тво­ри­ло у ап­сурд: ко­ми­си­ју за из­бор у зва­ње ре­дов­ног про­фе­со­ра из­гла­са­ва­ју они ко­ји су га ту­жи­ли и че­ка­ју суд­ску пре­су­ду! Да­кле, са­да су до­би­ли при­ли­ку да му пре­су­де на фа­кул­те­ту, за слу­чај да на ре­дов­ном су­ду из­гу­бе. Има ли у све­му ово­ме не­ког ви­шег сми­сла, за­што се Ко­вић из­дво­јио ме­ђу де­се­ти­на­ма дру­гих и због че­га је по­ста­ло ва­жно хо­ће ли тај ве­чи­то осмех­ну­ти про­фе­сор оста­ти ме­ђу сво­јим сту­ден­ти­ма и ко­ле­га­ма на уни­вер­зи­те­ту?

На пр­вом ме­сту он не зна да ћу­ти, ја­сно и пре­ци­зно ар­ти­ку­ли­ше сво­је ста­во­ве, не по­ди­ла­зи ни вла­сти­ма ни опо­зи­ци­ји, не­склон је ком­про­ми­си­ма ка­да су основ­ни на­ци­о­нал­ни ин­те­ре­си у пи­та­њу, си­ла и моћ га ма­ло за­ни­ма­ју, ње­го­во Ко­со­во је оп­ти­ми­стич­но, ње­го­во ту­ма­че­ње ко­сов­ског за­ве­та је по­бед­нич­ко. У све­му што ра­ди има ви­шак ср­ча­но­сти и на­уч­ну ар­гу­мен­та­ци­ју, бо­лу­је од мањ­ка иде­о­ло­ги­је, по­не­кад има исто­ри­ју у та­ба­ни­ма... Уз све то Ко­вић има је­дан фа­та­лан не­до­ста­так: спо­со­бан је за ди­ја­лог! У тој осо­би­ни са­бра­ле се се ње­го­ве сре­ће и не­сре­ће „јер, ми не го­во­ри­мо са­мо ре­чи­ма, ми го­во­ри­мо чи­та­вим жи­во­том”, твр­дио је Бо­ри­слав Пе­кић.

Из­гле­да да су мно­ги пре­по­зна­ли го­вор жи­во­та и не­бро­је­не мо­гућ­но­сти ди­ја­ло­га ко­је се ода­тле мо­гу отво­ри­ти. То се ви­ди и у ши­ро­ком кру­гу оних ко­ји пот­пи­су­ју пе­ти­ци­ју за ње­гов оп­ста­нак на уни­вер­зи­те­ту. По­себ­но су за­ни­мљи­ви гла­со­ви ко­ји до­ла­зе са ме­ста где се жи­вот, дух и кул­ту­ра на­ла­зе у ме­ђу­про­сто­ру оп­стан­ка и не­стан­ка:

„Про­фе­сор Ко­вић из­у­зет­но до­при­но­си чу­ва­њу и про­мо­ци­ји на­ше исто­риј­ске и кул­тур­не ба­шти­не на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ка­ко на­уч­ним и струч­ним уче­шћем у пу­бли­ко­ва­њу исто­риј­ске гра­ђе та­ко и сво­јим кри­тич­ким тек­сто­ви­ма, апе­ли­ма и по­пу­ла­ри­са­њем спо­ме­нич­ког на­сле­ђа ме­ђу сту­ден­ти­ма и са­рад­ни­ци­ма”, огла­сио се из Ви­со­ких Де­ча­на је­ро­мо­нах Пе­тар Ро­је­вић.

Због све­га ре­че­ног тре­ба­ло би из­бе­га­ва­ти пре­су­ђи­ва­ње Ми­ло­шу Ко­ви­ћу јер оно што је ње­му да­нас у та­ба­ни­ма мо­гло би се су­тра „су­ди­ја­ма” на­ћи у гла­ви, ср­цу или на­уч­ним ра­до­ви­ма.

Жи­во­јин Ра­ко­че­вић