Филозофски факултет тврди да нема прогона професора Ковића
Протестом подршке проф. др Милошу Ковићу, који је почетком недеље испред Филозофског факултета у Београду, где он предаје, одржало стотинак студената, уз подршку јавних личности, коначно је скренута шира медијска пажња на актуелни избор у наставно звање на Општој историји новог века, на којој је он ванредни професор. Окупљени студенти тврдили су за медије да професор Ковић трпи политички прогон и дискриминацију јер, између осталог, „на оригиналан начин чува косовски завет”. Такође су истакли да се због Ковићевих патриотских ставова спречава његов избор у редовно звање и захтевали независну комисију која би о томе одлучивала. Ово окупљање било је само наставак акције коју је 28. октобра на свом фејсбук налогу озваничио сам проф. Ковић, а затим наставио да је обелодањује наступима у медијима. Поменутог датума професор је објавио протестно писмо и петицију којима се, како наводи, колеге и студенти боре против његовог изгона са факултета. Шест дана пре тога Ковић је први у јавност причу о свом прогону изнео у емисији „Разговори са ауторима” издавачке куће „Катена мунди”.
– Неколико Ковићевих колега са Одељења за историју који су против њега претходно поднели осам кривичних и парничних тужби, покушавају не само да спрече његов избор у звање редовног професора, за шта има све научне и педагошке услове, него и да га истерају с факултета. Подсећамо да је на различите начине са Одељења за историју у последње три године већ одстрањено троје професора историје, што сведочи до које су мере ту нарушени професионални и етички стандарди – стоји у протестном писму на Ковићевом фејсбук налогу уз напомену да су колеге које помиње тиме ушле у сукоб интереса.
У писму се наводи да те колеге покушавају да наметну према Ковићу непријатељски настројену комисију за избор у звање која би га, према арбитрарном нахођењу проф. др Николе Самарџића, ставила у позицију да, упркос испуњеним условима за избор у више звање редовног професора, мора да конкурише за поновни избор у исто звање, уз јасну перспективу удаљавања с факултета.
На све то је у понедељак реаговала управа Филозофског факултета и саопштила да је поменута комисија легално изабрана. Одељење за историју 29. октобра изабрало је, кажу, Комисију за писање реферата за једног ванредног професора, и то готово двотрећинском већином. Истичу да је реч о редовној и регуларној процедури у потпуности у складу са свим важећим законима, па управа „стога најодлучније одбацује тврдње да се над професором Ковићем спроводи прогон”.
– Одељење за историју је поступило у складу с важећим одредбама Статута Факултета. Посебно наглашавамо да декан нема овлашћења да, како то у медијима тврди проф. Ковић, самостално бира Комисију за писање реферата јер је Одељење за историју у регуларној процедури изгласало предлог комисије – наглашено је у саопштењу Филозофског факултета.
Издали су га „поводом све учесталијих медијских наступа проф. Ковића, у којима се износе неистине којима се нарушава углед те установе”. Како наводе, управа Филозофског факултета одлучно одбацује политизацију процедуре за избор у наставно звање за радно место из области општа историја новог века и оптужбе да се проф. Ковићу због политичких ставова онемогућава напредовање.
– Чврст став управе факултета је да ова академска институција, с више од 5.000 студената и 431 наставником и сарадником, не треба да буде увучена ни у чије политичке или приватне обрачуне јер такво понашање не доликује ниједном, а камоли најстаријем факултету Универзитета у Београду – наводе представници Филозофског факултета.
Неки доводе у питање и професорово родољубље
У јавности су се након студентског протеста појавила и мало другачија размишљања од оних које износе Ковићеви симпатизери и која указују на то да је овај професор можда „вук у јагњећој кожи”. Тако се, на пример, део јавности пита о каквом то политичком прогону он говори када је решењем Владе Србије у јуну 2014. постављен за председника Управног одбора Историјског музеја Србије.
Има и оних који сматрају да Ковићева дела показују да нису баш тачне тврдње студената да њихов професор „на оригиналан начин чува косовски завет”. Тако, на пример, добротвор који редовно носи помоћ Србима на Косову и Метохији Димитрије Марковић, коментаришући протест студената, истиче како му је неприхватљиво да се Ковић представља као прогоњени родољуб јер „његови ставови за коначно решење проблема КиМ не воде ка томе”. Притом мисли на „Пројекат реинтеграције КиМ у уставноправни поредак Републике Србије ”, иза којег Ковић чврсто стоји.
– Немам ништа против останка Ковића на факултету и није моје да оцењујем његове стручне квалитете, али не може бити тачно да га прогоне због родољубља јер је то неозбиљна тврдња. Милош Ковић у поменутом документу, који је свима јавно доступан, као решење предлаже савез двеју независних држава Републике Србије и Републике Косово. А поменута реинтеграција постоји само у наслову, док је садржај предлога иза којег проф. Ковић стоји потпуно супротан и нуди Косову независност. То се види у другом одељку друге главе, где пише да би, према Ковићу, КиМ имало не само сопствене надлежности, власт, правни систем и јавне финансије него чак и свој Устав, Уставни суд, полицију, правосудне органе и валуту евро. Штавише, Ковић предлаже измену Устава Србије да би КиМ могло да функционише као независна република. Према томе свако ко стане у Ковићеву одбрану требало би прво да прочита његов план за КиМ – истиче Марковић, који је, између осталог, сарађивао са чешким режисером Вацлавом Дворжаком, аутором документарца „Отето Косово”.
Драгана Јокић-Стаменковић
Ковићев косовски суд
Милош Ковић (Фото Анђелко Васиљевић)
„Нећу ја да говорим, нема смисла. Боље да студенти осете, чују, да сами испитају шта се овде дешава, да извагају нијансе које су им потребне за доношење закључака”, говори један професор на Газиместану. У расклиманом аутобусу он ће заједно с њима годинама обилазити заборављене људе, наставнике, порушена црквишта, споменике Унеска, домове културе... Завршиће у призренској болници након тровања храном и с љубављу говорити о лекарима Албанцима иако је, малочас, стигао из српског гета – од понижених и запостављених. Све ове године, укључујући и пандемијске, тај европски човек троши да прати Видовдан и његове грачаничке програме и ноћи по скромним домовима косовских Срба. Протекли Видовдан био је гост Даринке Јеврић. То је почивша песникиња која је остала са својим народом и језиком, жена која је у Приштини, након општег прогона и бежаније 1999. године, одлучила да животом посведочи сваку реч своје поезије.
Сигурно је да су и други, као наречени професор, путовали, говорили, писали, расправљали, злопатили се по болницама, бивали претресани и сумњичени од полиције, али се само од малобројних тражило да посведоче животом, породицом и положајем своје речи, дело и идеје. Наишао је тренутак да у те малобројне ступи јунак ове приче, професор опште историје новог века на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.
Академска каријера, научни радови, честитост и рад са студентима изгледају беспрекорно, али има нешто што његовим колегама смета и због чега је предат суду и осудама, а његова напредовања постала су предмет јавних расправа и дебата. Укључили су се ставови о НАТО-у, Јасеновцу, Косову, политика, пизме... На универзитету се сви бирају на један, а само Ковић на други начин, па се тако све претворило у апсурд: комисију за избор у звање редовног професора изгласавају они који су га тужили и чекају судску пресуду! Дакле, сада су добили прилику да му пресуде на факултету, за случај да на редовном суду изгубе. Има ли у свему овоме неког вишег смисла, зашто се Ковић издвојио међу десетинама других и због чега је постало важно хоће ли тај вечито осмехнути професор остати међу својим студентима и колегама на универзитету?
На првом месту он не зна да ћути, јасно и прецизно артикулише своје ставове, не подилази ни властима ни опозицији, несклон је компромисима када су основни национални интереси у питању, сила и моћ га мало занимају, његово Косово је оптимистично, његово тумачење косовског завета је победничко. У свему што ради има вишак срчаности и научну аргументацију, болује од мањка идеологије, понекад има историју у табанима... Уз све то Ковић има један фаталан недостатак: способан је за дијалог! У тој особини сабрале се се његове среће и несреће „јер, ми не говоримо само речима, ми говоримо читавим животом”, тврдио је Борислав Пекић.
Изгледа да су многи препознали говор живота и небројене могућности дијалога које се одатле могу отворити. То се види и у широком кругу оних који потписују петицију за његов опстанак на универзитету. Посебно су занимљиви гласови који долазе са места где се живот, дух и култура налазе у међупростору опстанка и нестанка:
„Професор Ковић изузетно доприноси чувању и промоцији наше историјске и културне баштине на Косову и Метохији, како научним и стручним учешћем у публиковању историјске грађе тако и својим критичким текстовима, апелима и популарисањем споменичког наслеђа међу студентима и сарадницима”, огласио се из Високих Дечана јеромонах Петар Ројевић.
Због свега реченог требало би избегавати пресуђивање Милошу Ковићу јер оно што је њему данас у табанима могло би се сутра „судијама” наћи у глави, срцу или научним радовима.
Живојин Ракочевић
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.