Среда, 08.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Грађанизам и национализам – структурне сличности

​И једнима и другима заједничка је и српска политичка култура из које извиру. Њу, између осталог, одликују правдољубивост и слободарски дух, али код нижих карактера који чине базу сваког покрета те особине се испољавају кроз агресивност, распојасани примитивизам, притворност, па и склоност радикалном конвертитству

Културни рат између, с једне стране, грађаниста или, како се чешће називају, другосрбијанаца и, с друге стране, националиста или како себе више воле да зову суверениста, траје већ више од три деценије са променљивим интензитетом и неизвесним исходом.

Чини се да је клатно тренутно померено у страну националиста јер је већи део политичке елите на том фону, док су грађанисти, наизглед, у дефанзиви. Можда је управо то разлог што у борби против националиста они траже савезнике чак и тамо где их по природи ствари не може бити. Водећи се максимом да је непријатељ мог непријатеља мој пријатељ, наши грађанисти праве неприродне савезе са националистима из окружења. Међутим, да би задржали привид доследности они их представљају као узорне либералне демократе и европејце. Тако из угла домаћих грађаниста Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић, Мило Ђукановић и њихови епигони изгледају као узорни мултикултуралисти, либерали и демократе.

Управо то, што у сукобу српског и околних национализама, стају на страну албанског, црногорског, хрватског и муслиманског национализма представља кључни парадокс и меки стомак грађанистичке позиције. Тако, на пример, истовремено, оправдавају независност Косова и оспоравају захтеве за поделу БиХ, а инсистирање на поштовању било ког од та два принципа виде као израз великосрпског национализма. Презасићена идеологијом ова позиција је у том погледу недоступна за било какав рационалан аргумент. Штавише, одсуство масовније подршке, грађанисте само уверава у сопствено прометејство.

С друге стране, мада се много говори о српском национализму, он је готово невидљив на културној сцени, па делује као да уопште нема подршку интелектуалне елите. Заиста, осим у „Ћирилици”, њихов глас се једва може чути на било којој телевизији са националном фреквенцијом. Управо из тог разлога, национализам у Србији, за разлику од земаља у окружењу, није успео да се наметне као доминантна културно-идеолошка позиција. Неки сматрају да је разлог тај што медијска хунта која контролише најважније медије у Србији долази из крила либерално-демократског гнезда. Други истичу да је у питању страх политичке елите од јачања радикалног национализма. Трећи говоре о одсуству било какве јавне идеолошке дебате како би се избегло распламсавање унутрашњих борби итд.

Било како било, идеологије, а посебно интелектуалци као њени носиоци, ретко су у српској политици имали већи, а камоли дуготрајнији утицај. Прагматизам, сујете, интриге, непотизам, буразерство, утицај страног фактора, па чак и корупција, битније су одређивале токове унутрашње политике, како у време краљева, тако и у време (позног) социјализма, а ни данас није другачије. Колебљивост, одсуство практичности, често изражен комплекс више вредности као и неотклоњиве флеке моралних скрупула чине их неподобним за практичну политику. То важи, како за националисте, тако и за грађанисте.

Осим тога, грађанизам и национализам имају и одређене структурне сличности. Мада су обе идеологије производ модерног доба, у Србији, се, оне развијају различито од европског модела. Национализам овде није проистекао из интереса грађанске класе, већ се развио у борби за ослобођење од Отомана. Зато се и данас у њему осећају трагови антиисламизма. Из истог разлога проистиче и његова чврста повезаност са Српском православном црквом која је један од темеља и симбола српског националног идентитета и ослобођења. Зато не чуди што је СПЦ кост у грлу свим противницима српског национализма.

С друге стране, ни овдашњи грађанизам није плод развоја грађанског друштва, нити је настао у самониклим грађанским иницијативама. Пре се може рећи да је у питању дериват фракцијских борби српских комуниста. Тако је грађанизам у Србији изникао из пепела струје поражене на 8. седници СКС, што је битно одредило његов провинцијални карактер. Отуда не чуди да је неретко био у сукобу и са представницима глобалног цивилног друштва које једва да је у заметку. Зато разлике између наших грађаниста и националиста изгледају као лоша копија  европске поделе на либерале и конзервативце.

Најзад, и грађанистима и националистима заједничка је и српска политичка култура из које извиру. Њу, између осталог, одликују правдољубивост и слободарски дух, али код нижих карактера који чине базу сваког покрета те особине се испољавају кроз агресивност, распојасани примитивизам, притворност, па и склоност радикалном конвертитству.

Из тог разлога понекад се чини да би културни рат могао да прерасте у прави грађански рат. Међутим, ни једна ни друга групација не могу да мобилишу довољно присталица да би прерасли у праве покрете. Ни једни ни други се не баве темама које занимају атомизовану, конзумеристички оријентисану масу нити активистички оријентисане хипстере задојене постматеријалистичким вредностима. И једни и други бауљају ходницима прошлости чекајући прилику да одиграју епизодну улогу у неком великом светском преврату или интервенцији.

И док чекају своје прилике у виду друштвених криза на које немају адекватан одговор, исцрпљују се у међусобним сукобима. Као што показује актуелни случај на Одељењу за историју Филозофског факултета, колико год био бесмислен сваки, па и културни  рат разара своје окружење. У овом случају колатерална штета је институционална структура Филозофског факултета јер се наочиглед свих крше обичаји и норме ове високошколске установе.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric''
Sudeci po kometarima ova analiza nije za Politiku.
Раде Ковачевић
Професор Вулетић је устао против кршења норми Филозофског факултета.Заузео је објективан став у једном спору који се изродио из научног у политички, избегавајући, што се од универзитетских професора очекује, да учествује у политизацији апострофираног спора.Подела друштва на грађанисте и националисте, колико год да је опис тачан, прилично је недостатна.Ради се о томе да после нетачног марксистичког концепта о одумирању државе и нације трагамо за исправним историјским разумевањем и државе и нације
Раде Ковачевић
Професор Вулетић је устао против кршења норми Филозофског факултета.Заузео је објективан став у једном спору који се изродио из научног у политички, избегавајући,што се од универзитетских професора очекује, да учествује у политизацији апострофираног спора.Подела друштва на грађанисте и националисте, колико год да је опис тачан, прилично је недостатна.Ради се о томе да после нетачног марксистичког концепта о одумирању државе и нације трагамо за исправним историјским разумевањем и државе и нације.
Драгољуб В.
@Lazar: Грађанин и грађаниста није исто. Као политичар и политикант, сликар и мазало, писац и пискарало... У свим таквим паровима, друго је девијантни облик првог. Иначе, зачетници српског грађанизма јесу прелетачи из комунизма, како пише аутор, али је та струја од самог почетка (пре тридесет и нешто година) под јаким америчким утицајем.
Lazar
Ne znam kada su nacionalisti plemenitu rec GRADJANI izvitoperili u rec GRADJANISTI. Prema nasem Ustavu, Republika Srbija je država srpskog naroda i svih GRADJANA koji u njoj žive . . . GRADJANIN je slobodan covek koji ima svoje misljenje, javno ga iskazuje i ucestvuje u drustvenom zivotu. Secam se GRADJANA koji su mesecima dostojanstveno koracali ulicama u GRADJANSKIM PROTESTIMA protiv autoritarne vlasti i protiv gusenja institucija i GRADJANSKIH sloboda.
Lazar
Za @Slobu cara : SVI stanovnici Srbije su GRADJANI. I oni sa sela, i oni iz grada, i zenski i muski, bilo koje boje, vere, nacionalnosti i ideologije - kao sto pise u Ustavu Republike.
sloba car
Građani su stanovnici gradova, Francuska buržoaska revolucija je bila takva građanska revoulcija. Posle je buržoazija (građani) zavela dikataturu Luja Napoleona i zaboravila sve priče o bratstvu, jednakosti i slobodi. Ako neko dostojanstveno korača ulicama može biti i seljak, takvih ima mnogo u Srbiji (to nije uvredljiv naziv već činjenica). Seljaci su često vrlo plemeniti, pošteni, radni, dostojanstveni, pametni, za razliku od velikog broja stanovnika gradova (građana). Ako protestuješ, t

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.