Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Дискриминација, сукоби интереса и – Косово

На Филозофском факултету се научни и педагошки резултати кандидата процењују на катедри, одељењу, Кадровској комисији и Изборном већу. Уколико су испуњени услови, расписује се конкурс за више звање. Ништа од тога се није догодило у мом случају. Једни критеријуми важе за мене, а сасвим други за моје колеге

Прочитати своје име на насловној страни „Политике” није мала ствар. Утолико више, када се у наставку истог текста наводи („Филозофски факултет тврди да нема прогона Милоша Ковића”, 3. 11. 2021) да сте „можда вук у јагњећој кожи”, да „вршите” „политизацију процедуре” за свој избор у професорско звање на Филозофском факултету у Београду, да износите „неистине којима се нарушава углед” ове установе, да „неки доводе у питање чак и професорово родољубље”, да „предлажете” „савез двеју независних држава Републике Србије и републике Косово”, да „нудите” „Косову независност”, да „предлажете” „измену Устава Србије да би КиМ могао да функционише као независна република”. Ово је, међутим, само део измишљотина у том кратком новинарском чланку.

Можда је „Политици” био потребан један такав текст на насловној страни, као противтежа сасвим другачије интонираном чланку Живојина Ракочевића („Ковићев косовски суд”), објављеном, у истом броју „Политике”, при дну осме стране?

Можда је ово поклон „Политике”, тачно на петогодишњицу моје сарадње као колумнисте у рубрици „Погледи”? У сваком случају, време је да читаоци чују и другу страну и да прочитају, после оптужби, и по неку чињеницу. Они ће ми опростити због улажења у појединости академских закона и процедура. Јер, овде је реч превасходно о кршењу правних норми. Универзитетска јавност препознала је да је у основи свега политички прогон. То ће, међутим, у овом чланку у потпуности да буде изостављено.

„Политика” је и пре пет година, када сам биран у звање ванредног професора писала, додуше не на овакав начин, о тадашњем покушају да будем, заједно са још двоје колега, избачен са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Доценти и ванредни професори, наиме, на сваких пет година пролазе кроз процедуру избора у више звање, реизбора или удаљавања са универзитета. Само редовни професори запослени су „на неодређено време”. Интересна група, предвођена професором др Николом Самарџићем, тада нас је систематском опструкцијом факултетских тела довела до тога да су нам истекли уговори о раду и професорска звања. Проф. др Данијел Синани, тадашњи в. д. декана, хтео је да нас удаљи из наставе, па нам је нудио да пређемо у Археолошки институт.  Ми смо, уз подршку својих колега, успели да се одбранимо, али је потом са посла на сличан начин протерано још троје непослушних професора – Александар Фотић, Маја Николић и Небојша Шулетић. Факултетско Изборно веће одбијало је да изгласа непријатељске реферате о њиховом раду, који су стизали са Одељења за историју, али веће, по статуту, нема овлашћења да промени комисију која те реферате пише. Зато су временом свима истекли уговори о раду и наставничка звања.

У међувремену, зато што сам јавно бранио своје колеге, као и проф. др Миру Радојевић, чије се протеривање такође припремало, припадници ове групе професори Никола Самарџић, Дубравка Стојановић, Радош Љушић и Влада Станковић тужили су ме суду за „повреду угледа и части”. Поднели су укупно осам кривичних и парничних тужби, са готово истим текстовима, којима траже да им платим 4.000.000 динара, као и судске трошкове. Победио сам у парници са Радошем Љушићем, али су остали процеси и даље у току.

Данас је, после пет година, на одељењу опет дошао ред на мене. Покренута је процедура за мој избор у звање. Имам све, врло прецизно дефинисане стручне услове за избор у звање редовног професора. На Филозофском факултету се научни и педагошки резултати кандидата процењују на катедри, одељењу, Кадровској комисији и Изборном већу. Уколико су испуњени услови, расписује се конкурс за више звање. Ништа од тога се није догодило у мом случају. Једни критеријуми важе за мене, а сасвим други за моје колеге. То је у директном сукобу са забраном дискриминације у напредовању, према члану 34. Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду.

Упркос члану 40. Закона о општем управном поступку и члановима 30. и 32. Кодекса професионалне етике Универзитета у Београду, Самарџић, Стојановићева и Станковић (Љушић је у пензији), који су у очигледном сукобу интереса, одбијају да се изузму из процедуре мог избора у звање. Штавише, Самарџићевим гласом на катедри донета је незаконита „одлука”, без икаквог увида у моје резултате, да се покрене процедура за избор у звање једног ванредног професора. То је предложио проф. др Харис Дајч, који је и сам у сукобу интереса због дуге историје јавних сукоба са мном. При томе он је чак себе именовао у комисију за писање реферата. Њен састав у потпуности је непријатељски према мени и у њој нема ниједног стручњака за Општу историју 19. века, коју предајем и о којој пишем. Већина на одељењу, гласовима оних који су у сукобу интереса, усвојила је Самарџићев и Дајчов „предлог”. Кадровској комисији њен председник проф. др Миомир Деспотовић, за чијег деканског мандата су протеране моје колеге, предао је материјал у коме се, за разлику од осталих кандидата за избор у звање, не помиње моје име и не наводе моји уредно пријављени научни резултати. Комисија је, уочивши додатне процедуралне пропусте, такав предлог одбила. Све се сада враћа на катедру и наставиће се у децембру, са циљем да ми коначно истекне уговор о раду и наставно звање.

Према члану 128. Статута Филозофског факултета, једини ко може да Изборном већу предложи непристрасну и компетентну комисију је декан. На том положају данас се налази Данијел Синани. Он одбија да то учини и тврди да је све учињено по закону. Њега, о трошку факултета, саветује иста адвокатска канцеларија која у судским процесима против мене заступа Самарџића, Стојановићеву, Љушића и Станковића. Синанија и Деспотовића она је чак на суду именовала као сведоке тужилаца. Сазнајем да је, пошто се то прочуло, факултет (Синани) променио адвокатску канцеларију, али она га још заступа у одбрани пред тужбама које су поднели Александар Фотић и Маја Николић. После свега, Синани се сакрио иза јавног, непотписаног саопштења „Управе”, тела које не постоји у статуту факултета, препуног измишљотина и оптужби на мој рачун. Тај документ „Политика” је опширно пренела.

Лопта је сада опет у дворишту декана Данијела Синанија. Његова обавеза је да штити законитост рада установе и радна права запослених, а не да следи приватне интересе Николе Самарџића и његових пријатеља. Тражим само непристрасну и компетентну комисију, која ће проучити моје стручне резултате и утврдити да ли испуњавам услове за избор у звање редовног професора, или за протеривање са универзитета. На понижавајуће компромисе који ми се увелико нуде, нећу пристати.

Мислим, на крају, да је бесмислено да се браним од напада анонимних турбопатриота са интернета, који су, захваљујући „Политици”, постали референтни извори информација о мом раду. Овај непознати господин бриселских афилијација већ неко време на друштвеним мрежама, са посебном систематичношћу, шири измишљотине о мени. Он и „Политика” су, међутим, на овај начин коначно објавили постојање „Пројекта за реинтеграцију Косова и Метохије”, који је сачинила група стручњака Покрета за одбрану Косова и Метохије, предвођена проф. др Слободаном Самарџићем. На томе сам им захвалан. Позивам зато све читаоце да прочитају овај документ на интернет страници Покрета. Нестрпљиви смо да чујемо све примедбе, похвале и сугестије у стручној расправи за коју се спремамо у наредним месецима.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran
Pravna država treba da stanuje u Srbiji - danas nije tako. Ne slažem se sa profesorom kao pritajenim neofašistom i pobornikom ideje ujedinjenja koje dovodi u sukob sa svima ostalima u regionu kao i njegovom selektivnom istorijom, ali bez obzira na sve ima pravo da se bori za pravnu zaštitu..to je ok.
Раде Ковачевић
[email protected] Пошто је став да у Србији не постоји и не влада закон, то јест да Србија није уставна држава, очигледна бесмислица, ни остатак тобоже критички изреченог става нема већу вредност и стога, као непромишљена идеолошка инвектива, не завређује минимум грађанског поштовања. Још нешто: ко год сматра да су великохрватски или великоалбански или великомуслимански интереси спрам српског националног и државног интереса оправдани склон је селективном приступу и несналажењу у вртлогу историје.
Aleksandar
Za @Milosa : U SFRJ smo svi ziveli u svojoj drzavi. Opet cemo uskoro !
Прикажи још одговора
Максим
Пре пар година, док сам био на одмору у Херцег Новом, гледао сам неку емисију на ТВ Црна Гора у којој је учествовао Др Никола Самарџић, који је најављен као професор Филосовског факултета у Београду. Било је одвратно са колико мржње је тај лик говорио о Србији и србском народу.
Lazar
Na Filozofskom fakultetu profesori su podeljeni po liniji politike i ideologije. Podsecam citaoce da je Milos Kovic u nekoliko dnevnih i nedeljnih novina pisao da njegove kolege profesori ucestvuju u pisanju “NATO istorije” i “haske istorije”, da su deo “tanke vecine koja se klanja sili i novcu” i oznacio ih kao „ispostave NATO lobistickih struktura“ koje se bave „iscitavanjem istorije pisane u Hagu, Briselu, Berlinu i Vasingtonu“. Kolege su ga tuzili zbog uvrede.
Раде Ковачевић
Захваљујемо се професору Ковићу што пише колумне за читаоце "Политике." Једне су од најбољих. Најинспиративнијих. Неприхватљиво је да се на Филозофском факултету дешавају процеси карактеристични за каква спортска и слична профана удружења. Уочавамо да Филозофским факултетом изван норми и уобичајених правила незналачки управља монополистички клан, који, несагласан одређеном схватању историје и разумевању стварности, настоји да професора Ковића удаљи са Филозофског факултета. Неприхватљиво.
Orson Vels
Neko moze da se ne slozi sa profesorom Kovicem i njegovim politickim stavovima, sa njegovim misljenjima!!! Medjutim, povrede prava su takve da i laik vidi diskriminaciju i sukob interesa, pa cak i politicko razmimoilazenje!! Svak treba da ima podjednako pravo da bude biran u vise zvanje bez diskriminacije!!! Ako toga nema na Univerzitetu i Filozofskom fakultetu sta da ocekujemo od onih manjih sa manje mudrosti!!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.