Четвртак, 20.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Перуанка која се заљубила у Србију

Мабел Миранда је прошла тежак пут од родне далеке и ратом разорене Лиме до Француске, где се изборила да уђе у у светску елиту када је у питању архитектура аеродрома. А онда је позвана због „Николе Тесле” и – одлучила да остане у Београду
Мабел Миранда са асистенткињом Маријом Стајић (Фото лична архива Мабел Мирандe)

Лима, сарма, аеродром и Француска – овако би у „Слагалици” гласио пут до коначног решења асоцијације – Мабел Миранда. Ову необичну жену из Перуа, која живи у Француској и која се заљубила у Београд и решила трајно да се настани у Србији, упознали смо случајно, преко њених српских пријатеља. За разговор је вредело сачекати да се врати са Хаитија, где је обилазила радове на изградњи аеродрома.

Осваја на прву лопту. Егзотичног изгледа, гласна, насмејана, поздравља се чврстим загрљајем и пољупцима, уз напомену да је вакцинисана и да је прележала корону у јеку пандемије у Паризу. Иако је у Београд дошла први пут 2018. усред зиме, ненавикнута на температуре испод нуле, освојили су је одлична пословна клима, срдачни људи и – кафана. Нашом кухињом је одушевљена, а нека јела је пробала први пут. „Сармице, ћевапи, пљескавице, кајмак једем са велика кашика, ракија”, на српском набраја оно без чега сада не може да замисли дан.

Овде је дошла када ју је ангажовао Винчи, клијент њене фирме „1Пакс” и нови концесионар београдског аеродрома.

– Ми смо урадили архитектонски пројекат доградње аеродрома по фазама, закључно са 2043. годином. Није у питању само зграда, како се обично помисли, ту је и нови парк, соларна фирма, нова галерија за доласке која ће бити на крову постојеће зграде, аеродромске писте, ватрогасна станица, управна зграда... Такође смо урадили све симулације, филмове и помогли српском тиму у писању извештаја за вашу владу. То је веома захтеван пројекат, а све смо дизајнирали тако да може да издржи замишљени најпосећенији дан. Увек се праве планови који су већи него што је просечан радни дан на аеродрому – открива нам неке детаље Мабел.

Тренутно учи српски језик и рве са с ћирилицом. Говори шпански и енглески, а пошто 20 година живи у Паризу, француски сматра својим другим језиком. Познаје и језик кечуа – језик староседелаца којим говоре њени бака и дека.

– Очарала ме ваша реч инат јер представља све оно што сам ја, тако живим и тако и радим, увек доказујући да могу више, боље и да за мене не постоје немогуће ствари. Некад се питам да ли можда имам и мало српске крви – каже кроз смех.

Њена животна прича је за роман, а она је доказ како је могуће да тинејџерка из мање развијене и ратом опустошене земље уђе у светску архитектонску елиту.

Будући изглед аеродрома у Београду… (Фото Vinci Airports/1PAX/EnergoProjekt/VTJV)

и на Малдивима 

Рођена је у Перуу, а мајка и отац, фармацеути који имају своју фирму, одувек су је учили да буде независна. Тинејџерске дане је провела током грађанског рата и тада одлучила да, као и многи млади, оде из земље. Њеним стопама, само у Барселону, кренуће касније и две године млађа сестра.

– Није било осветљења које су искључили због терористичких напада, бомбе експлодирају поред тебе, прозори лете у ваздух... Учила сам уз светлост свећа, било је тешко живети тамо. Напустила сам Перу са 20 година и отишла у Оклахому, захваљујући програму размене студената. После Америке – у северну Италију, земљу која је душу дала за проучавање ренесансе, а по повратку из Италије конкурисала сам и добила школарину у Француској. Врло јасно се сећам момента када сам закорачила у фантастично пројектовану аеродромску зграду: знала сам да морам да живим и радим у Паризу – прича Миранда.

Остатак је филмска прича. Пошто није имала новца да умножава свој портфолио, с једном фасциклом у којој су били најбољи студентски радови и си-ви, закуцала је на врата канцеларије Жана Нувела, која се сматра једном од најбољих у Европи и добитник је награде која се сматра „Нобелом” за архитектуру.

– Била сам сиромашна, долазим из Перуа, француски ми није матерњи језик, млада сам и на све то још жена... Знала сам да су шансе минималне, нисам се ни обукла за интервју, само сам хтела да предам молбу за посао. Управо тог дана се разболела рецепционерка и уместо ње дочекао ме је један од менаџера, Британац. Интервју смо урадили на енглеском, погледао је моје радове и сутрадан сам почела да радим – сећа се својих почетака Миранда.

Наредне године су донеле мало спавања и много рада, а то што је била изузетно марљива и са сјајним идејама одвело ју је прво у Токио, где је живела годину дана радећи зграду Европске комисије, а потом је послата у Пекинг да отвори филијалу од нуле и у Кини остала годину и по дана. Први састанак је био за аеродром „Дасинг”, који је данас највећи на свету.

То што је малтене спавала на послу и провела више година ван земље него у Француској имало је свој данак – развела се после 10 година брака. А онда је одлучила да после толико одрицања и рада за друге отвори своју фирму. Није јој ишло лако, прве две компаније су пропале, али је успела из трећег пута. Компанија је сада специјализована за аеродроме, њен дизајни умешао је прсте у пројекте на аеродромима на Малдивима, Азурној обали, Ирану, Казахстану, Кини, линију 1 метроа са футуристичким обележјима у Лими, зграду француске амбасаде на Тајланду... Патентирала је и иновативна колица за пртљаг која ће се користити на аеродромима, тренутно ради на вертипорту, новом превозном средству... Никада није престала да се усавршава, па је прошле године завршила и програм за „паметне градове” на МИТ-у.

Трећа срећа јој је донела бројне клијенте и карту за београдски аеродром.

– Србија је одлична за посао, много се гради, што је утицало на моју одлуку да се преселим. Дивна је земља. Одушевљена сам споменицима, нарочито из Другог светског рата, а ви их имате доста. Допадају ми се и палате у Војводини са обојеним крововима, у којима су смештене градске скупштине, види се пруски утицај у архитектури. После напорног дана волим да обилазим ваше винарије, имате одлично вино, само да се не меша с водом. Ко зна, можда овде заснујем и породицу. За почетак сам усвојила пса шицуа и назвала га Мирко, или боље речено, он је усвојио мене – каже с осмехом.

Србија је очигледно освојила Мабел, а она нас. Има нешто у београдском сунцу иако не сија тако као у Перуу.

Први такси-дрон на свету – с људима

Вертипорт – превозно средство будућности (Фото лична архива Мабел Мирандe)

– Архитекте морају да гледају изван зграда, па смо сада закорачили и у подручје иновација у саобраћају. Тренутно радимо на првом вертипорту на свету с људима у унутрашњости – EVTOL (Electrical Vertical take off and Landing Aircraft), који је познат као такси-дрон. То је врло захтеван пројекат јер треба осмислити нешто што не постоји, ново превозно средство у будућности. Резервисаће се попут „убера”, путници потом одлазе на вертипорт, пролазе контролу као и на аеродрому и онда улазе у дрон, који ће у почетку имати возача, а касније не јер све што је потребно – налази се на земљи. Биће две верзије, с једним седиштем и возачем, као и са четири особе, укључујући и возача. Наш део пројекта је дизајн зграде, дакле места где ће бити укрцавање, пријем путника, оперативне јединице, пртљаг... Прва употреба је планирана на Олимпијским играма у Француској. Идеја је да вертипорти буду на „Шарл де Голу” и „Орлију”, као и на три главне железничке станице у Паризу. Следеће године ће бити први пробни летови с путницима на аеродрому у близини Париза, најпре да будемо сигурни да је безбедно, па ћемо онда ново превозно средство увести у град – објашњава Миранда.

Она каже да за сада нема никога из Србије у овом пројекту, али јој је драго што је овде пронашла талентоване људе који већ раде с њеном компанијом и који ће сигурно бити ангажовани у будућим пројектима.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Drazen P
Lepo, nema tu šta
pepelepju
Neka joj je sa srecom!
Dio
Dobrodošla!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.