Дон Кихоти сачували образовање кадрова

Све су гласнија питања хоће ли Србија градити нуклеарну електрану како би енергијом коју добије из ње заменила ону непожељну из термоелектрана на угаљ, која нам трује ваздух, а тиме уједно и испунила циљ Европске уније о декарбонизацији до 2050. године. Недавно их је подгрејао и Душан Бајатовић, генерални директор „Србијагаса”, који се залаже за ову идеју и отворено говори у јавности да би нуклеарка земљи донела не само енергетску већ и националну независност. С друге стране, стручњаци попут Илије Плећаша, научног саветника у ЈП „Нуклеарни објекти Србије”, јавно истичу да се већ 30 година на београдским високим школама не изучавају нуклеарне технологије нити школују стручњаци за заштиту од зрачења. И то од доношења Закона о забрани градње нуклеарних постројења из 1989. године. То у медијима наглашавају и представници Директората за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије (СРБАТОМ), који кажу да је мораторијум зауставио образовање кадрова на Машинском и Електротехничком факултету у Београду који би пратили изградњу и рад ових постројења, због малог интересовања студената који нису имали перспективу запослења. „Политика” је, међутим, недавно писала о студентима ЕТФ-а који својим знањем жању медаље по свету, а и те како су заинтересовани за нуклеарну енергију, па се оправдано поставља питање да ли уопште немамо ових кадрова и који су предуслови да их одшколујемо уколико се власт определи за нуклеарку.

Подсетимо, крајем јула ЕТФ-овци Божидар Обрадовић, Лука Станчев и Ксенија Диздар освојили су главну награду на такмичењу из програма Европске уније „Хоризон 2020” и били најбољи у европској нуклеарној школи. У делу надметања из нуклеарне енергије освојили су треће, четврто и пето место. Диздарева, која на ЕТФ-у студира енергетику, појаснила је да се при изучавању нуклеарних наука бави контролом зрачења које је вештачки створено ради коришћења у медицинске или енергетске сврхе. Жељна знања и рада у овој области, она је тада апеловала да се хитно уклони забрана изградње нуклеарки, што је и написала у пројекту на поменутом такмичењу. Диздарева истиче да мале земље могу да располажу нуклеарном енергијом, међусобним удруживањем или партнерствима с великим земљама.

– Можемо да имамо мање алтернативне реакторе, чија би производња била много јефтинија јер би се делови производили фабрички, серијски. Они су мање снаге, дају мање енергије, али и изградња траје краће. За земље попут наше њихова производња је одлична опција. Нарочито што и код нас, као и у свету, расте потражња за електричном енергијом, а тај захтев ћемо морати да покријемо. А имамо огроман проблем са загађењем ваздуха из старих термоелектрана. Нуклеарке су начин да решимо оба проблема. Имамо студенте заинтересоване да раде у тој области. За моју генерацију има много посла у Србији, баш због тога што с нуклеарном енергијом треба да се крене од нуле, само да новим законом укину тај мораторијум из 1989. године – објаснила је Диздарева.

Проф. др Мило Томашевић, декан Електротехничког факултета, открива да код њих постоји Катедра за физичку електронику, која се пре неколико деценија много више бавила нуклеарном енергијом. Али да и сада постоји један смер за биомедицински и еколошки инжењеринг, на којем студенти стичу знања која би могли да користе и у нуклеаркама. То су лекције из нуклеарне физике, детекције и мерења јонизујућег значења, примене нуклеарне технологије у медицини, заштите од зрачења, принципа функционисања фузионих реактора...

– На том смеру немамо много студената. Тренутно је много веће интересовање младих за друге научне области, попут информационих технологија. Уколико би се Србија одлучила за градњу или учешће у градњи нуклеарне електране, размотрили бисмо потребу за образовање кадрова за њу – истиче декан Томашевић и додаје да то и није једноставно и да се таква одлука никако не доноси напречац.

На Катедри за термоенергетику Машинског факултета у Београду и данас образују кадрове из нуклеарног инжењерства, истиче проф. др Владимир Поповић, нови декан. Ипак, сматра да би им била потребна додатна специјализација у области изградње нуклеарних електрана уколико држава стане иза става да се оне граде.

– Машински факултет је спреман да се томе прилагоди. Имамо дугу традицију образовања поменутих кадрова, али су, после увођења мораторијума 1989, интересовање и развој те области сведени на мању меру. Као бивши председник УО Института „Винча” уверио сам се да је број кадрова који се баве нуклеарном физиком драстично опао јер су стари радници одлазили у пензију, а нови нису запошљавани. Требало би радити на ојачању те кадровске базе кроз школовање, а затим и запошљавање. Генерално су у групи природно-математичких факултета смањени интересовање и број студената опредељених за поменуту област – истиче декан Поповић.

Проф. др Маја Тодоровић, продекан за међународну сарадњу и докторске студије Машинског факултета, каже да они непрестано прате оно што је у свету актуелно и уводе у наставу у складу са захтевом тржишта. Ипак, за сваки тај процес потребно је време, а нарочито за измене у образовању које би се тицале пројектовања и извођења радова на објекту од посебног значаја за Републику Србију, каква би била нуклеарка.

Донедавни декан Машинског факултета проф. др Радивоје Митровић открива за „Политику” да је својевремено, када је ректор Универзитета у Београду био проф. др Бранко Ковачевић, иницирана идеја о оснивању заједничког студијског програма Машинског факултета и ЕТФ-а. На њему би се изучавала нуклеарна сигурност од јонизујућег зрачења које емитују нуклеарке око Србије.

– Нажалост, идеја није заживела, а требало би је обновити. Морали бисмо размишљати о образовању таквих стручњака, не само због заштите становништва него и ради праћења нових технологија, ако желимо равноправно да разговарамо са светом о нуклеаркама – наглашава проф. Митровић.

Изучавање области које се односе на нуклеарну енергију овде није замрло захваљујући неколицини појединаца, српских Дон Кихота, како их назива проф. др Ацо Јанићијевић са Катедре за техничку физику Технолошко-металуршког факултета УБ. Поред неколико колега са претходно побројаних факултета, ту убраја и себе. Поменуто знање студентима ТМФ-а преносе на предметима Заштита животне средине од зрачења и буке, Управљање радиоактивним отпадом и Мерење јонизујућег и нејонизујућег зрачења. Ту традицију, каже, негују и на београдском Институту за физику и крагујевачком и новосадском Природно-математичком факултету. Наравно, у недовољном капацитету, али истиче да није немогуће да се уз један пројектовани образовни програм одшколују кадрови за нуклеарну електрану.

– Она је Србији преко потребна. Чак су и Италијани долазили да виде какве реакторе имамо у Винчи. Добри су нам стручњаци у „Нуклеарним објектима Србије”, где сам био и кандидат за директора. Имамо одличну сарадњу с нашим експертима који се тиме баве у Америци и Немачкој, позвао бих их у помоћ. Потенцијала имамо, али треба и воље да не остане све на једној изреченој реченици због актуелне гасне кризе. За реализацију таквог пројекта потребно је минимално од четири до осам година. Залажем се за то да изградимо своју већу нуклеарку или мозаик малих нуклеарних електрана по руралним насељима. Наравно, уз светске безбедносне стандарде који су подигнути на највећи могући ниво – наглашава проф. Јанићијевић.