Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
АКТУЕЛНО: ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ШКОЛЕ РОДИТЕЉСТВА

Кад маме и тате у кућу само сврате

Кад примете да дете одбија разговор, све више се повлачи у свој свет, кад више не знају ко су му најбољи другови и омиљене игрице на телефону – за најближе је то знак проблема у комуникацији
(Unsplash)

Десетогодишњи Реља, упитан шта би променио односу с родитељима, да би тај однос био бољи, рекао је: „Можда бих највише од свега волео да једном разговарам с татом и мамом, а да ме стварно чују и саслушају. А овако... они само вичу, онда ја вичем, они вичу, ја се ућутим... И на крају ништа не буде. То се стално тако понавља.”

Јелена Холцер (Фото лична архива)

Ово је један од примера које, у својој новој књизи „Како се читају деца”, наводи Јелена Холцер, педагог са 25 година искуства, оснивач и директор „Школе за родитеље” у Београду. Питамо је да ли су данашње маме и тате заиста постали „глуви” за оно што би њихова деца желела да им кажу?

– Понекад, родитељи и деца као да разговарају с различитих, супротстављених страна па се међусобно нити чују, нити разумеју. На пример, родитељи питају „Како је било у школи?”, па добију одговор „Добро”. Питају „Шта сте радили?”, дете каже „Ништа”. На уопштена питања и одговор је уопштен. Ако хоћемо да сазнамо шта дете заиста има да каже, питамо нешто конкретно, рецимо „Да ли ти се данас нешто лепо/ружно десило?” или „Шта сте радили на часу математике/биологије/српског...?” или „С ким најчешће проводиш велики одмор, о чему тад причате...?” – каже ауторка, и саветује родитељима да забораве на реченице попут „Ти то не разумеш”, „Видећеш ти кад се тата/мама врати с посла!”, „Док си под мојим кровом....”, „Стално ти понављам....”, „У моје време, ја сам...”

Управо су неспоразуми у комуникацији чест повод да се потражи помоћ стручњака који ће успети да чује обе стране и помогне им да нађу заједнички језик.

– Родитељи су презаузети решавањем егзистенцијалних питања. Раде по неколико послова, оптерећени су личним проблемима. То није оправдање, али може бити део објашњења зашто изгубе контакт с дететом. Кад примете да оно одбија разговор с њима, све више се повлачи у свој свет, кад више не знају ко су му најбољи другови, омиљене игрице на телефону или које друштвене мреже користи (а све ово су важне ствари за дете), то су сигурни знаци да родитељи више не познају своје дете. Важно је да први корак у поновном успостављању односа поверења учине што је пре могуће, а реченица коју ће вероватно морати да понове много пута пре него што син или кћи прихвате да их поново пусте у свој свет могла би бити: „Молим те, дођи да разговарамо” – сматра Јелена.

(Pexels)

Снага личног примера

Она истиче да је добар однос са самим собом најважнији услов за добар однос с дететом, пре свега због снаге личног примера. Да би неко био успешан родитељ мора да се осећа добро „у својој кожи”.

– Ако само глумимо да смо стабилни у својим емоцијама, да се никад не разбеснимо нити растужимо, да увек знамо све одговоре, контролишемо све ситуације, дајемо поруку деци да и она морају бити подједнако савршена да би била вредна наше љубави. И она брзо науче да потискују своје емоције, а то никада није добра опција – указује наша саговорница.

Из таквог става рађају се и разне погрешне представе о родитељству, од оних да одувек постоји јаз међу генерацијама, па до тога да родитељ мора да се жртвује за дете или да је за дете најважнија дисциплина...

– Родитељске заблуде и предрасуде су многобројне, постале су саставни део наших најдубљих уверења. Понашамо се у складу с њима, свакодневно их изговарамо, саветујемо другима, не схватајући да је то и на нашу штету и још више на штету наше деце. На пример: „Претераном љубављу се деца могу размазити”. Љубав не може бити претерана нити на било који негативан начин утицати на дете, њега није размаженим учинило показивање љубави родитеља, већ одређени став: претерано заштитнички однос, допуштање да се понаша како жели, без јасно постављених граница – истиче Јелена Холцер.

Често чујемо и „Мало дете – мала брига, велико дете – велика брига”. Зашто би се родитељи унапред оптерећивали очекујући да ће праве невоље стићи када дете буде старије? Сваки узраст има своја искушења и изазове.

– Погрешно је и мишљење „Добра мајка је она која не ради, већ остаје код куће с децом”. Запослена жена може бити задовољнија као особа, с осећањем сврсисходности и испуњености, што ће је учинити и бољом мамом. Или став „Моје дете никада неће имати тако добре пријатеље као што сам му ја”. Подразумева се да свом детету желите пријатеље који ће бити добронамерни као што сте ви, али ваш задатак није да му будете другар: оно ће их проналазити у свом вршњачком окружењу, док другу маму или тату неће нигде пронаћи. Много је оваквих примера које смо усвојили без размишљања. Кад почнемо да их преиспитујемо, почињемо да их мењамо и унапређујемо однос с дететом – указује Јелена.

(Pixabay)

Васпитни стереотипи

У раду с децом, њиховим родитељима и васпитачима имала је прилике да многе теорије провери у пракси и упореди како се неке проблематичне ситуације у кући или школи решавају код нас, а како у неким другим срединама. Разлике су многобројне и у приступу васпитању и у образовним системима. У многим земљама је у школама заступљена такозвана блок настава, где се ђаци у току дана упознају само с једном облашћу, уместо да се сваких 45 минута пребацују на други предмет. Примећено је да тад имају бољу концентрацију, оно што уче памте дугорочно, а смањен је чак и степен вршњачког насиља. Код нас, нажалост, статистика показује да је све већи број насилне деце, али и депресивне, усамљене, анксиозне, не само међу тинејџерима него и у млађем узрасту.

– Деца могу имати и паничне и депресивне и анксиозне епизоде или стања, налик онима које показују одрасли. Данас је то више изражено него у ранијим генерацијама. Узроке можемо потражити у интернет садржајима и општој несигурности, посебно сада у време пандемије, кад су и одрасли збуњени, уплашени, несигурни. Али, стања депресије или анксиозности код детета се другачије показују, што отежава родитељима да примете да га нешто мучи. Такође, због жеље да га заштите или зато што одбијају да поверују да је њихово дете депресивно или анксиозно, родитељи не потраже одмах стручну помоћ – наводи Јелена.

Она се супротставља многим васпитним стереотипима, почевши од тога како развијати осећај одговорности, самосталности и самопоуздање код детета (усмеравање, разговор и слушање уместо наредби, контроле, застрашивања и казни), па до откривања и подржавања његових интересовања, вештина и талената (критикује преамбициозне родитеље, али и оне којима су једино важне добре оцене и послушност).

– Заједничко свим родитељима на свету јесте да желе најбоље својој деци, али и да сви праве грешке. Једна таква је да заборављају да деца нису наше копије, минијатурне верзије нас самих, већ имају сопствене амбиције, снове, вредности. Морамо тога бити свесни и пратити интересовања деце, уместо што покушавамо да им намећемо оно у шта сами верујемо, „јер су и нас обликовали наши родитељи и околности у којима смо одрастали”. Тако углавном понављамо обрасце по којима смо и сами били васпитавани, а то не мора бити најбоље и за нашу децу, пошто су време и околности у којима живе сасвим другачији – запажа наша саговорница.

(Pixabay)

Маме и тате у Србији као „најбоље за своје дете” обично помињу успех у животу, материјалну сигурност, ретко срећу. А у неким другим земљама је, према анкетама, управо то главни циљ родитеља.

– У раном, предшколском узрасту деца немају довољно знања о спољашњем окружењу, па покушавају да задовоље жеље својих родитеља. Како одрастају, на њих ће све више утицати вршњаци, па ће сматрати пожељним оно што они таквим сматрају, али и тај ће утицај увелико зависити од породичног амбијента. Родитељи, с друге стране, кад пожеле свом детету успех или материјалну сигурност, полазе од онога што сами сматрају важним или средина у којој живе. У земљама високог стандарда обезбеђена егзистенција се подразумева, па се ни не помиње као нешто што бисте пожелели својој деци – примећује Јелена.

Самопоуздање, оптимизам, љубав према животу, сврсисходност – то су вредности које она истиче, на први поглед чини се непотребно јер се „подразумевају”. Па ипак, из примера које наводи у књизи види се да многим родитељима, па и деци, све то недостаје.

– Данас постоје бројне теорије и модели васпитавања детета, али уместо да родитељима помогну, као да их још више збуњују. Стално слушамо о дечјим правима, а никада о родитељским, која су једнако важна. Чујемо шта све родитељ мора, а не помињу се дечје обавезе као важне смернице у формирању одговорне одрасле особе. Зато, кад изговоримо како су данашња деца незаинтересована, без емпатије, без мотивације, навикла да све добију „на готово”, узроке треба потражити у нашем приступу њима – уверена је наша саговорница.

Утешно је знати, додаје, да деци нису потребни савршени родитељи, већ свесни, они који не реагују исхитрено и знају зашто нешто бране или хвале. Управо зато би требало да преиспитамо своје поступке према деци, али и обрасце по којима смо сами били васпитавани, и уколико је потребно „репрограмирамо” их како бисмо потомку понудили најбољу верзију себе – примећује Јелена Холцер. Потребна је само једна генерација освешћених родитеља која ће својим новим приступом утицати на децу, а та деца, затим, променити свет у боље место за све нас.

(Pexels)

Важно је не шта, већ кога имамо

У пандемији смо научили да више није толико важно шта све имамо (од материјалних добара, на пример) већ кога (од нама најблискијих, најважнијих особа) имамо.

Јелена Холцер подсећа да за академска постигнућа детета нису толико битни ни материјални статус, ни генетска предиспозиција, па чак ни интелигенција, колико породична атмосфера и срећа. Студија др Јана Емануела де Неве, урађена на Универзитету у Лондону (обухватила је више од 15.000 одраслих особа), показала је да су најуспешнији били они који су у детињству одрастали у породичној атмосфери опуштености и узајамног разумевања. Те особе су такође успешније стварале стабилне, дугорочне партнерске и пријатељске односе, имале су чак и бољи финансијски статус. Иако звучи парадоксално, деца ће бити успешнија у школи уколико школа не буде главна тема разговора.

ПОВЕРЉИВИ РАЗГОВОРИ

Љубица (4):

– Имам велики проблем.
– Који?
– Стално ме сви питају да ли више волим маму или тату.
– Шта је ту тачно проблем?
– Ја највише волим баку.

Дуња (7):

– Шта ти се највише свиђа у школи?
– Марко.

Марко (17)

– Живот је... одржавање баланса.

Зоја (6):

– Најлепше осећање је... оно кад мирише цвеће.

Милан (5):

– Љубав је кад се брат и ја не бијемо.

Марко (7)

– Ја нисам никада тужан.
– Стварно? Како то?
– Па, само кажем себи: добро, можда сад није најлепше, али ће сутра бити боље и одмах ми је лакше.
– Ко те је то научио?
– Тата. Он зна све те паметне ствари.

 (Из књиге „Како се читају деца”, Лагуна 2021)

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.