До 20 сати у кафани и ‒ кући

Нова епидемиолошка уредба о примени ковид пропусница од 20 сати у угоститељским и објектима где се организују игре на срећу ступила је на снагу. А суграђани, очекивано, имају подељена мишљења.

Док су старији готово равнодушни, млађи, као и редовни посетиоци локалних кафана били су спремни за расправу са контролорима.

Обавезне ковид пропуснице из кафана, кафића, клубова, ресторана проширила се и на кладионице, коцкарнице, слот клубове и друге објекте сличне намене. Истом уредбом радно време ових објеката није ограничено.

Оно што је гостима омогућавало улазак у угоститељски објекат, коцкарницу или кладионицу од момента када је сат показао 20 часова су дигитални зелени сертификат који је доказ о примљеној другој, односно трећој дози вакцине којим се потврђује да вакцинација није старија од 210 дана, негативан пи-си-ар тест, не старији од 72 сата, негативан антигенски тест, не старији од 48 сати, доказ о прележаном ковиду у претходних седам месеци, позитиван тест на антитела, не старији од три месеца и урађен у државној лабораторији. Посетиоци могу дигитални зелени сертификат да имају у телефону или одштампан на папиру, а проверава се скенирањем јединственог ку-ар кода.

Млађи суграђани, између 18 и 25 година, били су спремни на ову ситуацију, па су у ранијим часовима заузели места у локалним кафанама и кафићима. Већ негде око 18 часова атмосфера је почела да се „усијава”. Рано испијена пића су их загрејала и разгалила, па су узбуђено чекали ступање на снагу епидемиолошке мере која обавезује све присутне да од осам увече могу да буду у објекту само ако имају ковид пропуснице.

Смејали су се, викали, наручивали...

‒ Али, шта они знају? Да се треба супротставити неким мерама, да се све опасности које носи вирус корона њих не дотичу. Млади су, јаки и отпорни. Ништа им се досад ружно није десило, па што би морало и од сада? Немају довољно информација. Не гледају телевизију, не слушају вести, једини извор информација су им портали на којима пише да је све ово пренадувано, да вирус не постоји као такав каквим га „маторци” представљају, да је то као грип, три дана кијања и кашљања и све океј ‒ прокоментарисао је један суграђанин.

Он је, каже, вакцинисан и ревакцинисан, па је питао три младића и две девојке које познаје одраније јесу ли вакцинисани. Добио је одговор да нису и да их не интересује хоће ли доћи нека контрола, а један од њих поносно је показао да он на телефону има потврду да је вакцинисан, а није.

Слично су се понашали и неки старији грађани, навикли да вечери проводе окупљени за столовима са карираним столњацима, најчешће уз мезе и ракијицу. Става да имају велико искуство иза себе и да су до сада видели све што се може видети, те да вирус не постоји или да су мере политичка пропаганда, и они су чекали 20 часова у сличном расположењу.

Међутим, када је тај час куцнуо, није било толико проблема. Локали су углавном били пусти, у кафићима је био тек понеко ко је на улазу дао сертификат на увид. По два или три стола заузета унутра и по један или два у башти. Јер ипак је понедељак увече. Први је радни дан у недељи и треба се спремити за даље.

Неко се и уплашио

У једној новобеоградској кафани угоститељи су одлучили да не ризикују и да ситуацију држе под контролом…

‒ А онда у главни део кафане улази конобар и каже на сав глас: „Молим вас да имате у виду да вечерас радимо до осам!”

Негодовање, неверица, неслагање, али тако је. Људи решили да затворе ресторан на време, пре него што се било каква опасност кажњавања надвије над њих. Сјајна идеја, неће да ризикују. А што би ‒ немају никаке „везе”, раде поштено, поштују мере које је неко донео. И тај конобар успева. Полагано, један за другим празне се столови, момци и девојке гунђајући излазе и упућују се у неким другим правцима. У правцима угоститељских објеката чији се власници не боје, односно не маре за кажњавање.