О појединцима, друштвима и филму

Солун - Под слоганом „Правило игре” као директном асоцијацијом на класично ремек-дело Жана Реноара – у атмосфери неизвесности због значајно повећаног броја заражених ковидом 19 и непрестаног очитавања ку-ар кодова који сведоче о вакцинацији или свежем негативном тесту (ни кафа се у башти на отвореном не може без провере тога попити), уживо се после готово две године поново одржава Солунски фестивал дугометражног играног филма.

Какво је сада фестивалско-филмско правило игре? Сасвим одговара лудилу и сну (кошмару) ове нове ере. Филмови су ту, пред вакцинисаном и невакцинисаном публиком која свакодневно мора да доказује да својим боравком у дворанама неће угрозити ничије здравље. У пандемијском Солуну се број програмских целина и самих филмова није смањио. Смањен је број физички присутних учесника, гостију и филмских аутора. Радозналост публике, као и увек на Солунском фестивалу на завидном је нивоу.

Пред прошли викенд фестивал је званично отворен овогодишњим венецијанским победником ‒ француским филмом „Догађај” Одри Диван, чија је тема, имајући у виду тренутне бурне догађаје у Пољској, и данас веома актуелна. Реч је о абортусу. Тачније, о проблемима са којима се сусретала млада трудна студенткиња књижевности у Француској шездесетих година двадесетог века када је абортус био забрањен законом, а због илегалног спровођења се одлазило у затвор. Врло добар филм. Још током Венецијанског фестивала откупљен је за приказивање у Србији.

Први приказани филмови из главног такмичарског програма, од оних 14 колико их конкурише за престижну награду „Златни Александар”, покушаји су отварања неких истина о појединцима и друштвима. Енглески филм „Истинита ствар” Харија Вудлифа, занован на бестселеру „Неке истине о мени”, драмска је прича о усамљеној Кејт, тридесетогодишњакињи из приморског града, која фрустрирана досадним послом и недостатком стабилне сексуалне везе живи са напорним родитељима. Игром околности она ће се олако препустити шарму варалице и скитнице са офарбаном косом који ће се врло брзо од брижног партнера претворити у хладног и равнодушног манипуланта који је увлачи и у дрогу. Вудлиф помно прати своју јунакињу са камером из руке, бележећи њен неуредан свакодневни живот, погрешне и често деструктивне реакције, њене снове, па и њен последњи покушај да пронађе искупљење. У улози Кејт је млада глумица Рут Вилсон и она својим снажном и топлом интерпретацијом порива и прикрива све сценаристичке и редитељске слабости овог дебитантског филма.

Са филмом „Тиха земље” као редитељка дебитује и Пољакиња Ага Вошчинска која приповеда о поквареном одмору једног пара, припадника средње класе, током боравка у Италији. Од првог тренутка када Адам и Ана стигну на италијанско острво ништа није као што су очекивали и већ платили. Базен у изнајмљеној кући је оштећен, а на убеђивање љубазног италијанског власника да им он није ни потребан јер им је прелепа плажа пред носом, Пољаци остају упорни. Инсистирају на поправци. Иако ће то довести и до несрећне смрти мајстора арапског порекла, егоцентрични пољски пар показаће сву своју равнодушност и цинизам (посебно према мртвим Арапима) и све оно на шта је Вошчинска желела да укаже разматрајући кроз филм и ширу друштвену ситуацију у модерној, посткомунистичкој Пољској. Ова млада ауторка, дипломац чувене филмске школе у Лођу, користи лица и елементе окружења да скицира портрет Пољака који својим новцем и својим понашањем третирају све око себе с висине, уз пуно маште и детаља гради и читав низ занимљивих паралелних ликова, баратајући и хумором. Дијалози су суви и малобројни, надомештени звуцима живота који се около догађа, а пред гледаоцима је филм који вреди гледати...

Међу главним такмичарима, као једини грчки филм нашао се „Месец, 66 питања” Жаклине Ленцу, који је већ био приказан на Берлинском фестивалу. Прича о Артемиди која због болести оца мора да се врати у Атину после дуго година одсуства, доноси са собом и скривалицу породичних тајни и свих оних зачкољица и препрека у животу детета разведених родитеља. Ленцуова у овом свом дебитантском филму у форми дугог метра нуди психоаналитички портрет. Филм прати ток несвесног, оживљава сиве зоне породичног живота и враћа љубав између оца и ћерке. Структура овог дирљивог филма слична је шарама на тарот картама, сунце и месец се додирују у брижном загрљају. А баш такав загрљај је онај између Париза и Артемиде...