Уторак, 18.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Бранио je на смрт осуђене

Филота Фила имао је више од 200 тешких случајева, у којима је најчешће тражена смртна казна. Своје искуство описао је у књизи коју читамо сада као допуњено издање
Филота Фила (Фото: Вукотић медија)

Чекање сигурне смрти болније је од смрти саме, а управо је тај ужас осетио један од најчувенијих бранилаца у Југославији Филота Фила, почетком четрдесетих година 20. века, у нацистичком логору Маутхаузен.

На дан његовог смакнућа, у логору, био је празник Светога Николе, и баш када је Фила стигао на ред, паклени строј за одузимање живота покварио се и он је чудом преживео. Био је затим упућен на тежак рад, и тако је дочекао ослобођење, као логораш од 40 килограма, који се три месеца опорављао у руској болници у Бечу.

После те граничне ситуације између светова, донео је одлуку да ће славити Светог Николу и да ће живот посветити одбрани оних које су сви одбацили. И заиста, током тридесетпетогодишње правничке праксе, започете већ 1946. године, ниједном није бранио оштећене, већ само оптужене, и то за најтежа кривична дела. Имао је више од 200 тешких случајева, у којима је најчешће тражена смртна казна. Своје искуство описао је у књизи „Бранио сам на смрт осуђене”, коју сада као допуњено издање читамо код „Вукотић медије”.

Филота и Тома у шетњи Калемегданом, пролеце 1949.

„Много пута размишљао сам о томе шта му је пролазило кроз мисли у тим, како је у том тренутку изгледало, његовим последњим тренуцима на овом свету. Било ми је тескобно да га икад питам. Међутим, памтим са каквом је муком говорио о том проклетом чекању”, пише син Филоте Филе, Тома Фила.

Филота се залагао за укидање смртне казне у Југославији и књигом из 1981. године „Против смртне казне”, а ово издање допуњено је управо његовим аргументима из овог дела.

Док је писао о људима који су помрачене свести починили убиства здравом уму несхватљива, Филота Фила имао је снаге и човечности да одвоји грех од грешника, да се залаже за то да и тај злочинац не постане жртвени јарац друштва, да не буде убијен већ да схвати дубину свог преступа служећи временску казну. Међутим, као такав бранилац, Филота је у случајевима широм Југославије, био суочен и са осудом ближњих оних који су у злочинима страдали. Крв је тражила крв, бол је тражио нову бол. Ипак, говорио је и о ужасима крвне освете на Балкану, на Корзици, Сардинији, Сицилији...

Иако је дело „Бранио сам на смрт осуђене” документарно, има снагу најбоље прозе, због снаге описа околности, мотива, људи и психолошке изнијансираности злочинаца. Достојевски је пажљиво читао булеварску штампу и тако добијао инспирацију за криминалистичке сижее, а Филота Фила, као врсни новинар, исписује своје репортаже, сликајући измучене портрете људи који су убили своје жене и децу, који крше бледе шаке и говоре да нису криви јер је онај убилачки нагон нестао и сада кривица преузима власт над њима. А за то време, браћа злочинаца избезумљено га моле: „Помозите, ако Бога знате...”.

„Осетио сам како је тешко умрети. Уочи егзекуције читао сам у очима људи који су морали да умру да ми немо упућују питање: ’Зар си ме и ти оставио?’ То ми је давало поводе да се све живље и живље упуштам у овај проблем, па сам због тога и решио да напишем ову последњу књигу која може бити нека врста апела, независно од тога што долази у време опште узбурканости у свету, а посебно у време појаве организација чији су представници извршили или су спремни да изврше убиства у име нечег или неког. Тај став ће свакако наићи на револт оних који сматрају да се свако зло може искоренити злом”, писао је у делу „Против смртне казне” Филота Фила.

Пре приказа историјата смртне казне у свету (који обилује сликама сечења, черечења, спаљивања, гиљотинирања, а онда у савременом добу и смакнућа на електричној столици по америчком изуму), и који због своје суровости обесхрабрују и оне верујуће у исконску људску доброту, аутор је закључио да смртна казна не умањује страх од злочина, да је дужина временске казне вишеструко довољна у заштити друштва, да најтежим злочинима прибегавају душевно поремећене личности, а да је посебно важно искоренити смртну казну у политичке сврхе.

Многи умни људи противили су се томе да живе у друштву које сматра да некоме може да одузме живот, а један од првих међу њима био је филозоф Монтескје.

Пре више година писали смо о правној, социолошкој и историјској студији др Ивана Јанковића, адвоката са великим искуством у предметима интелектуалне својине и ауторских права, члана Европског комитета за спречавање мучења и нечовечног поступања или кажњавања, о повести смртне казне „На белом хлебу, смртна казна у Србији 1804– 2002”, (издање „Службеног гласника” и „Клија”). У овом делу аутор је указао на то да је Србија једна од последњих европских земаља која је укинула смртну казну, и то у време министра правде Владана Батића, 2002. године. Овај научни рад говори о томе како је смртна казна у Србији примењивана у протекла два века, којим сврхама је служила и какве је трагове оставила у политици, праву, култури и језику, као и о „крхкој биљци аболиционизма”.

(Пре свега, у уводу дела, Иван Јанковић је разграничио један методолошки проблем, с обзиром на то да је у 198 година, којима се бави студија, Србија постојала као самостална држава 114 година, а преостале 84 провела је као део унитарне Југославије.)

У време државе Првог српског устанка, како пише Јанковић, старешине су самостално предузимaлe све радње у кривичном поступку– хапсиле, ислеђивале, судиле, осуђивале и кажњавале, па и на смрт – а још су и непосредно утицале на суд. Јанковић истиче да је смртна казна нарочито сурово примењивана у Србији после великих ратова, и то као одмазда. Између два светска рата, смртна казна постала је чак део посебног журналистичког жанра, по речима овог аутора, док су репортаже о осуђеницима на смрт имале „обавезне топосе и фразе”. У Шапцу, на пример, у затвору су приређивани готово читави концерти, певало се за осуђенике на смрт, а посетити их била је ствар престижа...

Закључићемо речима Филоте Филе, који је у своје време истакао да се треба борити против вешала и метка, гасне коморе и свих хуманих и нехуманих средстава којима се у име друштва некоме одузима живот.

Данас, у 21. веку, злочин се не спречава суровошћу казне већ развијањем емпатије, истинске културе и образовања у сваком сегменту друштва. Важно је мислити о томе.

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

poredjenje
Nisam sigurna da se može porediti čekanje na smaknuće u konc. logoru i kada si zverski ubijao. Nekako mi ovo poredjenje ne pije vodu. Osim u slučajevima kada je došlo do pogrešne optužnice.
n ercegovac
U novija vremena, najokrutnija sprava za smaknuće bio je španski „garrote”, kojim je osuđeniku lomljen vrat laganim stezanjem metalnog obruča, putem zavrtanja velikog vijka. Sprava je bila legalna sve do Ustava iz 1978, a poslednja žrtva bio je, 1974, izvesni anarhista Puig Antich (prezime nema veze s našim).
dejan sakos
Vredan tekst, i vredno zivotno delo Filote...
jomo
kao da je bio jedini advokat sa mozgom u njegovo doba ili cist snobizam
Smrtna kazna je jedino rešenje
U jednom društvu sa neograničenim resursima može se biti neograničeno human. Držati u životu Breivik-a u Norveškoj, za koga nema sumnje da je svesno pobio 60-ak mladih ljudi, po ceni od milion evra godišnj? On je bio mlad čovek kada je počinio to gnusno nedelo, može poživeti u zatvoru 50 godina. Potrošiti 50 miliona evra da bi se neko igrao "humanosti", a pri tome pustiti neke siromašne penzionere da gladuju. Ne hvala. Te su pare potrebnije sirotinji, a 5 metaka koštaju 1 (jedan) evro.
Neko
50 godina za jednog zatvorenika ne kosta 50 miliona evra. Ko je covek, covek je i kad je siromasan.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.