Четвртак, 09.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Добрих комшија има и у Канади

Да ме је неко питао, кад смо куповали кућу, да опишем каквог бих комшију волео да имам, чини ми се да ни изблиза не би знао да опишем тако доброг комшију као што је мој добри комшија Норм.
Фото Пиксабеј

Распитај се о комшијама пре него купиш кућу! Мало је оних који се неће сложити са овом Јеврејском пословицом, али како у овим модерним временима, модерном великом граду, сазнати ко су људи који живе у комшилуку куће која се некако уклапа у сва наша друга мерила кад купујемо нови кров над главом.  

Кад смо одлучили да купимо кућу у Едмонтону, главном граду канадске провинције Алберте, највише смо се руководили локацијом и близином добре школе за децу. Наравно, цена је неизбежно један од главних фактора за куповину.
Едмонтон је увек био у сенци познатијег Калгарија који је финансијски центар богате Алберте.

Иако је младима атрактивнији Калгари, за оне којима је породични живот приоритет, Едмонтон пружа можда и највише. 

Зима у Едмонтону (Пиксабеј)

Оно што не ваља је дуга, оштра и сурова зима, али о овдашњој зими неком другом приликом.
Нисмо дуго тражили кућу која би се најбоље уклопила у наше жеље и прохтеве. Свидела нам се једна у старом крају града, школа са добром репутацијом је близу, а и цену смо могли поднети.

После неколико досадних састанака са адвокатима и банкарима преселили смо се негде средином маја, баш у време кад у Едмонтону напокон све озелени и кад природа и људи  одахну од дуге зиме.

Пар дана после пресељења син и ја смо покушавали да пренесемо све кутије које смо привремено сместили у гаражу, а истовремено смо у дворишту тражили најпогодније место да пресадимо бор. Борић је био висок око једног метра а засадили смо га претходне године у дворишту где смо раније живели. Сваки ученик у четвртом разреду треба да засади једно дрво а наш син је изабрао да засади бор кога је назвао Сем.

Таман смо се спремали да копамо рупу и засадимо Сема, кад нам на капију уђоше комшије Норм и Карол, старији брачни пар који живи у кући до нас и Софи и Џемс који живе у кући преко пута. Норм је носио у рукама дволитарску боцу калифорнијско вина, а Карол и Софи шест винских чаша.

(Пиксабеј)

Био сам изненађен посетом и то се ваљда и видело на мом лицу. Норм отвори вино и у име свих комшија пожеле нам добродошлицу уз напомену да две винске чаше оставља нама и да кад год пожелимо можемо да дођемо у њихово двористе јер он вина увек има и спреман је да га сипа. Помало збуњен захвалим се, а они су поседили тек колико је било потребно да се попије једна чаша вина. На одласку Норм нагласи да се увек можемо обратити, кад год нам нешто затреба.
Норм и ја смо од тада попили много чаша вина у нашем и њиховом дворишту, поготово у топлим летњим вечерима, али и у касну јесен уз ватру. Причали смо о свему и свачему, али су мени најинтересантније биле његове приче како се некада, у педесетим и шездесетим и седамдесетим годинама живело у Алберти, на фармама између Калгарија и Едмонтона и како су ови градови временом постајали велегради.

У почетку се бојао, вероватно да ме не увреди, да пита како се живело и како се данас живи тамо одакле ми долазимо. Тамо далеко одакле смо делом морали а делом и одлучили да одемо. Причао сам му о детињству, одрастању, радостима и мукама које су обележиле седамдесете, осамдесете па и деведесете године прошлог века.

Ледени дани у Алберти (Пиксабеј)

Причао сам му о свему што нас је деценијама раздвајало и коначно раздвојило као и ономе што нас је држало заједно, а неке од нас још држи нераскидиво повезане. Пажљиво је слушао, покушавајући да схвати шта му говорим.
Карол је била учитељица у средњој школи а пензионисала се неколико година пре нашег доласка. Норм је, како би се код нас рекло, сам свој мајстор.

Десетак година био је предавач на колеџу, затим је радио за велику комуникациону компанију, а после је отворио своју фирму за реновирање кућа и пословних објеката. Никад нисам упознао човека са већом енергијом од Норма. Што је био старији имао је више енергије и елана. Познаје доста људи и има јако добре везе.

Људи су често навраћали код њега на ручак или роштиљ и тада сам схватио да је он јако поштован, да много помаже другима, да обавља доста послова без накнаде и прискаче у помоћ сваком ко у у неком тренутку запне у одређеном послу.

У нашој кући обавио је доста послова за, више него фер, новчану накнаду. Покушавао сам да му објасним да и код нас постоје мобе, кад људи помажу у послу, једни другима.

Једног типичног хладног децембарског јутра, неких седам или осам година након нашег усељења, рану ујутру звао ме шеф и рекао да хитно дођем.  Објасни ми брзо шта се дешава и видим да не претерује, па се на брзину обучем и излетим из куће до гараже.

(Пиксабеј)

А напољу завејао снег, температура испод минус 25 степени. Проценим да могу да изађем аутом из гараже без чишћења снега, притиснем дугме за отварање гаражних врата и кренем полако уназад да изађем из гараже.

Следећег тренутка чуо сам гласно „бум” и помало панично излетим из аута да видим шта је било. Вероватно због ниске температуре гаражна врата се нису потпуно отворила, нисам то видео кроз задње стакло и ударио сам у врата. На ауту није било видљиве штета али се задњи панел на гаражним вратима потпуно искривио.

Покушам ручно да отворим врата, али не иде. Журим а ни из гараже не могу да изађем. Прва помисао је била да позовем Норма. Зовнем га и он се створи  пред гаражом за један минут, потпуно обучен за зиму као да је седео и спремно чекао да га зовнем. Заједно успемо да отворимо врата, изађем аутом, али љутито констатујем да сам будала јер сам практично уништио врата која се сад не могу затворити. Норм ми само мирно махну руком показујући да идем својим послом.

Улица у Едминтону у јесен (Л.Б.)

Нисам имао избора, узбуна на послу, шеф чека и ја полако кренем завејаним улицама. Већ после пар стотина метара мислима се пребацим на проблем који ми је шеф кратко описао. Зовнем га телефоном да ми да више детаља и тако крену тај мој нови радни дан. Био је то један он оних дана када се догађаји смењују таквом брзином да се нема времена ни осврнути на оно што је било пре пола сата.

Тек касно после подне, кад се већ одавно смркло, закључили смо да је проблем, колико-толико под контролом и нас неколико се запутило кућама. Ни једног тренутака нисам помислио на проблем са гаражним вратима. Тек пред самом кућом сетих се шта је било тог јутра и то ми је изгледало тако давно. Само што сам почео да размишљам шта ћу и како ћу, приметим да су гаражна врата широм отворена. Видим Норма унутра како спрема алат. Поздрави ме и махну са широким осмехом, а на моје велико изненађење видим да је све поправљено, задњи панел врата замењен, врата се нормално отварају и затварају. Као да ништа није било.  

Норм ми рече да сам стигао баш на време, јер је све завршено. Мало је рећи да сам био изненађен. Прискочим да му барем помогнем да покупи алат. Питам га колико сам му дужан, а он само одмахне руком са објашњењем да је неки његов пријатељ који му дугује доста услуга, имао баш такав панел за врата па га није ништа ни коштало. Опет питам, колико је за његов рад, а он само рече да му је требало пола сата да све то заврши. Много раније би био готов, још јутрос, али није стигао због неке друге обавезе.

Неће да чује за било какву компензацију, једноставно рече да смо комшије, да му је било задовољство да помогне и под изговором да је хладно пође према својој кући.

И јесте било хладно и могу мислити колико је њему било хладно док је мењао тај панел. У одласку само махну и добаци да се морамо видети ових дана да му испричам како је било на послу.

(Пиксабеј)

Уђем у кућу и жена ме се врата пита кад ћу поправити гаражна врата која сам тако вешто јутрос уништио. Кажем јој да сам већ све поправио. Никад је није било лако преварити, само ме погледа и рече: „Норм већ све поправио, а?" Зна ме добро и зна колико би ми требало да поправим тако нешто, а зна и Норма.
Године су пролазиле, уклопиле се у једну, а сада већ скоро и у другу деценију, од како смо у овој нашој кући. Сем је одавно порастао и сад је знатно виши од наше куће. А Норм, иако у озбиљним годинама, још ради и, чини ми се, више помаже него раније. И док нас остале стижу године и све чешће размишљамо о пензији, Норму време као да не може да науди много, ни физички ни психички. Са временом је јачи, брзи и издржљивији.

Да ме је неко питао, кад смо куповали кућу, да опишем каквог бих комшију волео да имам, чини ми се да ни изблиза не би знао да опишем тако доброг комшију као што је мој добри комшија Норм.

 

Лука Б. Баракоз, Едмонтон, Алберта, Канада

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

 

Коментари30
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ujkasem
vjerovatno da su kršteni ljudi sto bi reli nasi,jos prisutni po manjin gradovima i sredinam ,nesumnjam u pricu uopste ,drago mi je sto cujem ovakvo iskustvo,koje vraca nadu ljudima da jos zivot postoji i ljudi normalni
Dusan Martinovic
@Zoran Knezevic Vi prostituisete SrBsvo. To je prica za Vasu okolinu da pokrijete zasto ste se vratili. Navedite jednu insitituciju u Kanadi ili coveka koji je dosao da Vam trazi odricanje od porkela i vere. Navedite da li je neko u Kanadskoj amabasadi na interview trazio da se odreknete porekla? Navedite da li je zabaranjena veroispovest Srbima da li smeju da podizu bogomolje? Navedite ko je ikada zabranio skup u Niagari ili Uskrs Bozic. Navedite da li zabranjeno ucenje SrBskog jezika?
Dusan Martinovic
@Zoran Knezevic Mnogo je takvih kao ti doslo nadmeno da napravi pare za 6 meseci pa kad su videli da treba da se radi paljba ili walfare. Nisi uspeo sada udri po Zapadu. Kad je Kanadjanin dosao u Srbiju da uzme studenski zajam I neplati I pobegne ili natovari kontejner namestaja ne plati I posalje za Srbiju Cesto me pitaju zasto ste takvi ljudi pustimo Vas da udjete u zemlju a onda radite I pricate sve najgore o nama..Treba videti tvoj interview u ambasadi sta si pricao I Srbiji ili Jugoslav.
Zoran Knezevic
Ništa niste shvatili?! Dje Vam uvredih Kanadu?! Ja samo govorim ono što sam video i doživeo. Bez ikakve namere da ulepšavam ili ocrnjujem. Živeo sam tamo više od 4 godine. Samo, za razliku od većine, nisam otišao u Kanadu da prodam svoju dušu, svoju nacionalnu pripadnost, niti da postanem "veliki Kanadejac", kako često sebe naziva moralna sirotinja sa ovih prostora. Da li ovako žestoko branite Srbiju pred Kanadjanima ili ste manji od makovog zrna?!
Aleksandar Rusija
Prelepa prica skroz ljudska.Hvala vak puno.
Zoran Knezevic
Generalno me nerviraju ove sladinjave i previše zašećerene pričice o životu naših ljudi u inostrantvu. Da se razumemo, živeo sam u više visoko razvijenih država, od Kanade, preko Nemaačke pa do Japana. Veoma sam dobro upoznat sa životom i sudbinom naših "gastarbajtera" i imigranata. Šta je interesantno? Većina, u procentu od 99%, će pisati slavopojke o sreći i standardu u tim "eldoradima". Htedoh reći, samo mali procenat njih ostvari onaj "američki san". Priče o sesedima?! Smešno?!
Dr Slobodan Devic
Ovo je zaista retkost i za mene ova prica vise dodje kao ispovest naseg coveka koji shvata koliko je bio srecan. Kao takva, prica nikako ne predstavlja generalizaciju zivota imigranata, i to ne samo nasih nego generalno ...
Aleksandar Rusija
Srpski narod kaze komsija je od boga.
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.