Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: МИЛИСАВ САВИЋ

За завичај одабрао – литературу

Он је и књижевник и предавач, бивши дипломата и страствени скијаш, а понајвише заљубљеник у Рашку, родни крај, коме се враћа и физички и делима, иако је током каријере живео у САД, Великој Британији, Италији, Пољској
Милисав Савић (Фото Р. Крстинић)

Прошлог пролећа у јеку „закључавања”, у „Политикиној” анкети на питање како проводи време, књижевник, преводилац, књижевни историчар Милисав Савић рекао је да „држи спреман кофер поред врата”. Годину и по дана касније, у „разговору” вођеним мејлом, на питање „Магазина” када очекује да ће се „нова реалност” вратити на старо; да ли ћемо икада поново слободно паковати кофере, носити пасоше без ковид сертификата, даје још концизнији одговор:

– Путујем по Србији, не по свету. Живот без путовања поприлично губи смисао. Као да вам је део тела или душе одсечен.

У дугој каријери, с различитим поглављима, обрео се на пословима новинара и уредника у часописима „Студент” и „Младост”, с краја шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века. Налазио се на челу издавачких кућа „Просвета” и „Српска књижевна задруга”, предавао је српскохрватски језик у САД, Лондону, Италији осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Почетком двехиљадитих био је у дипломатији и једно време обављао високу функцију представника Србије у амбасади у Риму. Све време, не напуштајући основну делатност и љубав – писање и превођење. Његови романи и збирке приповедака награђивани су најпрестижнијим наградама и наслови који се и даље у библиотекама и књижарама траже. Овог јуна изашло је ново издање књиге „Хлеб и страх” овенчане Ниновом наградом 1991. коју је писац тада вратио.

Приче о путевима и местима

Ових дана Милисав Савић време проводи, наравно, уз књижевност:

– Читам старе путописе. И ходам њиховим стопама.

И пише путопис о путописима. Или, како сам каже, „приче о путевима и местима која само постоје у прашњавим књигама”.

Милисав Савић код каменог моста на Ибру у Рашки

У осврту на почетак књижевног рада објашњава зашто је тему и мотив нашао у родној Рашки.

– Посебно о младићима из Рашке, како и гласи једна моја књига. Међу њима ја сам био познат по надимку Дурут. Е, тај бубуљичави Дурут покушавао је да „освоји Рашку и свет” као и сви вршњаци: спортом, тучама, мангупским понашањем, набацивањем девојкама.

Возио је кајак на дивљим ибарским водама, играо фудбал, скијао. Све просечно, па није успео да постане „главни даса”, односно да се избори за место на зеленој клупи у варошком парку, која је, у лепим данима, била резервисана само за најјаче, најлепше, најдуховитије момке.

Открива да је у једној ствари био најбољи: у игрању таблића.

– У Ибарској долини, од Краљева до Рашке, важио сам за краља таблића – шали се и каже да је први његов докторат био из таблића, одбрањен много пре оног на београдском Филолошком факултету.

На таблићу је зарађивао ситан џепарац. Сећа се како је у Катићима, код Ивањице, где га је пријатељ Ђорђе Кадијевић позвао да одигра епизодну улогу у филму „Празник”, добио већу суму, од које је купио малу писаћу машину на којој је куцао прве приче.

Толико је добро играо да је намеравао да напише приручник о тој игри, с посебним поглављем о значају мале двојке.
– Штета што нисам, књига би сигурно била једна од најтиражнијих – сеири шеретски данас и додаје да таблић не игра од како га је пре десетак година победио писац и новинар Момчило Петровић и то на „домаћем терену”.

– Због партије Момчило је специјално допутовао из Београда, а о том догађају писао је угледни недељник под насловом „Картарошки окршај ’Код Курбле’” (назив кафане) и од тада мало ко ме зна у Рашки по надимку Дурут, сад сам само „онај писац”.

Интересантно је да је тешко наћи интервју у коме Милисава Савића нису питали управо за Рашку. Ни ми не одступамо. Занима нас да ли љубав према завичају с годинама расте?

– Рашка јесте у мојој личној карти место рођења, али мој прави завичај је литература. И литература и ја старимо, литература је попут доброг вина.

Признаје да све чешће новине замењује читањем вести на порталима, затим описује како је предавао српски језик странцима. Овај посао водио га је од Енглеске, Америке, Италије и Пољске.

– Прво место било ми је у Лондону. Остао сам тамо само годину дана. Нисам га волео, као ни Милош Црњански – признаје Савић, али каже како је сасвим другачије импресије стекао о Америци у коју је истим позивом отишао неколико година касније. Подсећа да тад у Америци није било ни сиде ни тероризма, а Југословени су били посебно на цени.

Сећа се да је у библиотеци налетео на полицу књига о самоуправљању. Амерички интелектуалци, лево настројени, веровали су да је будућност света у самоуправљању.

Гранд Кањон, Америка, 1987.

Дечачки сан

У ствари, одласком у Америку, као Фулбрајтов стипендиста, Савић је остварио дечачки сан. Наиме, када је био ученик седмог разреда основне школе, организовао је, с вршњацима, бекство у Америку. Пошли су због каубојаца и филмова с Мерлинком. Одмакли су десетак километара од Рашке, а онда их је стигла милиција, јер су сви оставили опроштајна писма, скоро као у Нушићевим „Хајдуцима” изгледа ова истинита дечачка авантура.

Зарадио је опомену пред искључење из школе. Такве опомене ће се касније наставити: смењен је с места главног уредника „Књижевне речи” и „Просвете”, јер је објављивао, у то време, забрањене писце.

На Државном факултету у Олбанију, у Њујорку, две године предавао је српскохрватски, као помоћни предмет. Главни је био руски – језик империје зла, како је званична Америка називала Совјетски Савез.

Наш саговорник позвао је Данила Киша да дође из Париза и одржи предавање америчким студентима. Киш је боравак у Америци искористио да посети једну чувену клинику, где је сазнао да болује од рака. – Вест је страшно погодила Киша, коме се, иначе, Америка није допала: сматрао ју је земљом пластике – сећа се наш саговорник.

У половном „шевролету” с кћерком Мирјаном обишао је Америку. На путу су остали дуже од 30 дана.

У Пољском Лођу такође је, али само годину дана, био професор српског. Стигао је после НАТО бомбардовања наше земље. У званичним круговима Срби нису били омиљени, али се на његов курс пријавило тридесетак студената.

– Морала је да интервенише шефица катедре, јер професори чешког, македонског и словеначког нису имали коме да предају. Нудили су ми стални посао. Одбио сам, највише зато што нисам могао да долазим у Београд. Авионских летова није било и за пролазак кроз Чешку и Словачку биле су потребне визе. Једино решење било је да добијем дипломатски пасош, али су ме наши одбили, у време кад су такав документ делили и Курти и Мурти – сећа се пољског поглавља.

Пола века од првог романа

Из професорске епизоде из ове земље додаје да су га студенти поздрављали реченицом из филма „Ко то тамо пева”: „Вози, Мишко”, јер је сматрао да странци најбоље уче наш језик преко филмова и музике. Упознавао их је с обе врсте уметности и кроз ову другу друговао с Гораном Бреговићем који је тада снимао албуме с пољским извођачима.

Следеће године биће тачно пола века од првог романа Милисава Савића „Љубави Андрије Курандића” с почетка седамдесетих година двадесетог века, актуелним речником казaно – хит књигом у великој Југославији.

Да ли је од тада пронашао и сматра ли да постоји рецепт ако не за срећу, онда за испуњен живот, саговорник „Магазина” бритко одговара: – Не, јер срећа и живот измичу сваком рецепту. Добро је то имати на уму. То је први услов да вам живот не буде празан, ако већ не комплетно испуњен.

Црква Светог Петра и Павла у Тутину

Копаоник и скијање у осмој деценији

На Копаоник одлазим још од гимназијалских дана. Памтим када су била само два хотела: „Сунчана долина” (данашњи „Путник”) и „Олга Дедијер”. Зими се, углавном, ишло пешке. Од Руднице, уз помоћ локалних сељака, који су на коњићима носили опрему. Постајала је само једна скијашка стаза, поприлично блага, дуга 200 метара. После спуста, скијаши су скидали скије, стављали их на раме и пешке се враћали на почетак стазе.

У међувремену, Копаоник се променио. Мирисе јела заменили су издувни гасови моћних џипова. Коп је постао писта на којој дефилују најчувенији светски модни брендови. Чак и ватра у огњиштима је вештачка.

– За мене је Копаоник представљао својеврсну Аркадију. Место где нема болесних и несрећних. Место где се човек препушта радостима, смеху, љубави. Верујем да је то планина младих. Последње сезоне када сам скијао нека клинка ми је добацила: „Шта се овај чича мота овде?” Додуше, од друге девојке добио сам похвале. „Свака част”, рекла ми је. „Ви сте годиште мог деде, а он не мрда из куће, најдаље оде до оближњег парка.”

Да ли због тих речи које су га мало узнеле или случајности, искусни скијаш кренуо је низ стазу мало брже, пао и сломио руку. – Можда ме је клинка урекла – није одгонетнуо, али га то није ни обесхрабрило да с нестрпљењем чека снег.

Италија, па све остале дестинације

Од свих земаља у којима је предавао српски, Милисаву Савићу највише се допала Италија. Баш као и Црњанском. Најпре је радио као лектор српскохрватског језика у Фиренци, све до избијања ратова 1992. године. – Био сам последњи лектор српскохрватског, отада се тамо предаје само хрватски. Хрвати су у преузимању славистичких катедара били много агилнији и успешнији од нас – каже.

У средишту Тоскане одболовао је почетак рата у Југославији. Био је туристички водич последњој групи туриста из Србије, коју су чиниле медицинске сестре. Чуо је како су се после хвалиле да им је Фиренцу показао новопечени добитник Нинове награде. Додаје да га је потресло то што су због рата уместо туриста почели да пристижу млади, који су бежали од катастрофе.

Двадесетак година касније наћи ће се у Риму, у нашој амбасади. Једно време вршио је функцију отправника послова, јер Италијани нису хтели да дају агреман новоименованом амбасадору из Црне Горе.

– Тада су Италијани држали Црну Гору за мафијашку државу, а ми смо као земља били на коленима: званична Италија, попут многих држава са Запада, сматрала је да је Србија крива за распад Југославије и да због тога мора да сагне главу и слуша шта јој се каже. Већина италијанских интелектуалаца нас је подржавала, али не и влада.

У празној, огромној резиденцији, описује, организовао је сваке недеље културни догађај. Ко год би од писаца и уметника навратио у Рим, Савић га је позивао у амбасаду.

– Публике је увек било, и наше и италијанске. Можда захваљујући и коктелима који су следили после перформанаса. У подрумима резиденције пронашао сам десетине картона с нашим винима и ракијом, али и с вискијем и коњаком. Тако је амбасада постала један од наших најактивнијих културних центара у Европи.

Запамтио је да је Мому Капора сместио у празну резиденцију. Тражио је да спава у соби намењеној Титу. После се Мома жалио једино на то да је из собе морао да пешачи 10 минута до кухиње како би скувао кафу својој жени.

Савића су повукли пре рока из амбасаде. Разумео је и тада и сада да је требало да се направи места за неке миљенице моћних политичара.

Долина српских краљева...

 ... наслов је двојезичне, на енглеском и српском, путописне књиге о манастирима у долини Ибра и Рашке. Наш саговорник описао је седамдесетак старих локалитета. Међу њима су манастири: Студеница, Сопоћани, Бањска... Највећи утисак, признаје, на њега оставила је мала Црква Светих Петра и Павла у Тутину, из времена обнове Пећке патријаршије. – Сва је осликана. Изванредна је фреска „Пакао”, у којој је сликар, поред човека који се кува у огњеној реци, написао „Богаташ”. И средњи век имао је своје тајкуне.

Тужно је што се већина тих малих цркава налази у лошем стању. – Ако се нешто не предузме, многе ће о(п)стати само у књизи. Предели долина Ибра, Рашке и Студенице су прелепи, као из бајке. Али, у тој бајци нема деце. У планинским селима Голије и Копаоника остали су само старци, суморнији је живот по ко зна који пут од литературе.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.