Субота, 22.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Са Ван Гогом на ручку у Оверу

Гостионица „Раву”, у малом француском месту Овер-Сир-Оазу, тридесет пет километара северозападно од Париза, за Ван Гога представљала је последње уточиште и наду
„Портрет Винсента Ван Гога у кафани Даире”, Тулуз Лотрек, Париз, 1887. (levo), Гостионица „Раву” (Фотографије: Фредерик Лебан)

Као и за многе уметнике и боеме, и за Винсента Ван Гога кафана је била много више од места за обедовање, ту је могао да изнајми собу и да се осети као код куће, па чак и да излаже своје слике. Означавала је место у којем је могао да буде са људима, али да опет буде и сам, да предочава самом себи различите композиције предмета и особа, тоналитете боја. Да се уживи у лица необично обичних, оних који су тешко зарађивали свој хлеб и у свом поштењу постајали узвишени. Јер, према сопственом признању, Ван Гог је био фасциниран људским лицима:

„Оно што у мени распаљује највише страсти јесте портрет, модерни портрет. Тражим га у бојама и сигурно нисам једини који га истражује у том правцу. Волео бих, пазите, далеко од тога да кажем да ћу то моћи, иако је то оно на шта циљам, волео бих да сликам портрете који би се појављивали после сто година као привиђења пред очима људи који тада буду живели. Под тим мислим да не настојим да то постигнем фотографском сличношћу већ уз помоћ наших страствених израза.”

Гостионица „Раву”, у малом француском месту Овер-Сир-Оазу, тридесет пет километара северозападно од Париза, за Ван Гога представљала је последње уточиште пред смрт, зачетак наде која је нагло угашена. Ту је стигао по препоруци Писароа доктору Гашеу, после године проведене у азилу, у Сен-Ремију, близу Арла, те поновног краћег боравка у Паризу, виђења са братом Теом и његовом младом породицом.

Сви су позвани на ручак са Ван Гогом, у делу „Ван Гогова трпеза у гостионици Раву”, Александре Лиф, историчарке кулинарства и стручњака за француску културу исхране у 19. веку, и Фреда Лемана, некадашњег главног кустоса Ван Гоговог музеја у Амстердаму. Џулија Галоси описала је обнову ове гостионице, од 1855. до 2001. године. Ово дело које је објавио „Службени гласник” у преводу с енглеског Марије Димитријевић, употпуњено је живописним фотографијама Фредерика Лебана.

Доминик Шарл Јансенс, председник Института „Ван Гог”, у уводном делу књиге описао је како је 1987. године купио гостионицу „Раву” и како је поступно до 1993. године, уз сарадњу најбољих мајстора, ту направио Ван Гогову кућу, као место које је задржало душу онога времена и оригиналну Ван Гогову собу. Годишње је посети стотину хиљада људи који уживају у специјалитетима тога краја. На пример, Ван Гог је са братом Теом и његовом породицом, код др Гашеа, ручао шпаргле са холандским сосом, филе пругастог бранцина са прженим празилуком и путер сосом, печену патку са лисичаркама, клафути крем тарт са трешњама...

Гостионица „Раву”

У уторак 20. маја 1890. године, Ван Гог је са станице у Оверу кренуо ка великој старој кући др Гашеа, лекара и љубитеља уметности, чија терапија је требало да оснажи његове крхке нерве. Ишао је кривудавим уличицама Овера, поред гостионица, цркве, кућа и вртова, вероватно пун наде, осећајући мир који није могао да поврати у великом граду какав је био Париз. Још средином 19. века ово место било је једно од омиљених париских излетишта, али и стециште уметничког света, па је обиловало малим хотелима и гостионицама. У Оверу су боравили Ж. Б. Коро, Огист Реноар, Пол Сезан, поменути Камиј Писаро; амерички уметници Чарлс Спраг Пирс и Роберт Џон Викенден, Аустралијанац Волпол Брук и други. Када је ушао у гостионицу Артура и Луиз Раву, Ван Гог још није могао да зна да ће током ове последње своје богате сликарске фазе урадити портрете др Гашеа, али кћерке Равуових, 16 година старе Аделин Раву, као што је претходно у Арлу насликао портрете Мари и Жозефа Жинуа, власника кафане у којој је био редовни гост, или потпоручника Пола Ежена Милијеа. Створиће он, боравећи у тој поледњој соби, више од 70 слика, студија, велики број цртежа и писама, као и једини свој бакрорез.

Аделин Раву читавог живота памтила је потом како је позирала Ван Гогу, у својој плавој хаљини и са плавом траком у коси, док је он урадио пар варијација ове слике. Причала је и о томе како је сликар проводио дане, док је живео у гостионици њених родитеља. Тада је већ престао да пије апсинт, уживао је само у малој количини вина и тежио је здравој исхрани, а обедовао је сам или само са другим уметницима Томијем Хиршигом и Мартинесом де Валдивијелсеом. Никада није вратио јело, био је скроман станар, како је казивала Аделин. После доручка, око девет сати ишао је са штафелајем и бојама до села, увек са лулом у устима. Око подне би се враћао на ручак, па би у соби настављао да ради, обично до вечере, а понекад је излазио око четири сата до вечерњег оброка. Последњег свог дана, како је Аделин описала, изашао је одмах после ручка, а у сумрак се није вратио.

Иако се у овој књизи први пут могу наћи рецепти француске кухиње регије Ил-де-Франс и гостионице „Раву”, из Ван Гогове ере, попут егзотичних печурака са лешницима, мариниране харинге и лососа, зечетине са белим вином, уметник сам био је оличење одрицања. У једној од својих ранијих композиција „Људи који једу кромпир”, из 1885. године, истакао је свој уметнички кредо у споју етике и естетике, приказавши тежаке који су „у посуду стављали те исте руке којима су копали земљу, а то говори о мануелном раду и о томе како су поштено зарадили своју храну”.

Често је у писмима брату спомињао да је јео само хлеб и пио кафу, али је знао да ће здравим оброцима повратити равнотежу, што је наизглед и успео у Оверу. Брату Теу написао је 1888. године: „Осећам да сам вечити путник и да идем ка неком одредишту.” Онима којима је стало до звезданог неба овог путника, његових људи и природе, сешће за његову трпезу макар са њим поделили само хлеб и вино.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.