Недеља, 16.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Чудом избегао стрељање у Крагујевцу

Милутин Марјановић (98), један од малобројних живих сведока дешавања од 21. октобра 1941, као ђак шестог разреда гимназије пуком срећом се спасао од смрти
Милутин Марјановић (Фото: лична архива)

Само чудо ме је спасило – речи су којима Милутин Марјановић описује оно што му се десило у Крагујевцу, 21. октобра 1941. године. Тада је имао 17 година и заиста је пуком срећом, као ђак шестог разреда Крагујевачке гимназије, избегао стрељање над цивилима које су предузели немачки окупатори. Марјановић данас има 98 година, живи у Београду и на Златибору, а поводом осам деценија од трагичног догађаја у Другом светском рату говори о тадашњим дешавањима.

Као живи сведок, Марјановић за наш лист каже да је тог дана, дошавши у школу, од осталих ђака сазнао да је у току рација и да немачке окупационе трупе купе људе по улицама и из кућа, па их спроводе у парк у Шумарицама.

„Настава почиње у осам. Око 11.30 одједном нека галама се разлеже око школе. Са треском се отворише врата учионице и унутра нахрупише три немачка војника, вичући. Збило се то баш усред часа немачког, па је професорка Јованка Петровић покушала да војницима објасни да нас не дирају док траје час. Они су је одгурнули, вичући и гурајући нас, ученике, напоље. Једва смо покупили књиге и излетели у двориште, где се већ скупила цела школа. Тамо су нас војници постројавали”, наводи Марјановић.

Потом је, заједно с педесетак школских другова, спроведен према парку Шумарице, ка војној болници и „топовским шупама”.

„Нико није знао шта се дешава. Свуда око нас, док смо спровођени, на тротоару су стајале гомиле уплаканих, престрашених жена које су погледом тражиле своје у колони. Једна од њих, мајка мог друга Боре Калабића, просто је одгурнула војника спроводника и стрпала ми у руке његов зимски капут и замотуљак с храном, говорећи: ’Понеси ово и дај Бори јер је и он негде овде с вама’”, прича Марјановић.

По доласку у „топовске шупе”, групи у којој је био и наш саговорник наређено је да поседају на земљу, окружени немачким војницима, међу којима је било и домаћих фолксдојчера.

„На сваких десетак војника били су постављени митраљези за којима су седеле нишанџије. Видимо и чујемо да се неки од ових Шваба нама обраћају на српском, а један међу њима, који је био подофицир, гласно нам је казао: ’Сви морате седети на земљи и не мрдајте одатле. Ко се не буде придржавао наредбе биће стрељан.’ Око мене су били непознати људи, сем нас неколико ђака и нашег професора латинског Томе Ружића”, говори Марјановић.

Тек око 17 сати он је с још неколико другара из разреда издвојен у групу у којој се налазило око 200 људи. Тада су им пришла три човека: немачки мајор Кенинг, затим официр у униформи југословенске војске за кога се испоставило да је командант љотићевских јединица Мирослав Петровић и извесни Гушић, цивил у дугачком кожном капуту који је био преводилац.

И ту креће обрт.

„Док је та тројка пролазила испред нас, мајор Кенинг се зауставио и гледао ме. Гледао сам и ја у њега, чак с осмехом. Он је био командант казнене експедиције и тако смо се посматрали очи у очи. За то време Петровић је упро прстом у једног мог друга из разреда који је седео поред мене и чији је отац био љотићевац, викнувши му: ’Шта ћеш ти ту, излази одмах.’ Затим му је шапнуо на уво, запитавши га да ли има још некога кога би требало извући. Ми и даље у том тренутку нисмо знали шта се уопште спрема, нити да ће бити стрељања. А мој друг се збунио, па Петровићу показао на нашег професора латинског Ружића, и овај га је извукао и одвео. Кенинг, Петровић и Гушић су продужили даље и убрзо се вратили. И даље сам седео на земљи и опет сам почео да посматрам Кенинга право у очи, смешкајући се. Био сам балавац од 17 година. Ни сам не знам шта ме је терало на то. А Кенинг, намргођен, нити се мрднуо, нити је ишта говорио. Најзад, загледан у мене, викнуо ми је на немачком: ’Ти, напоље!’ А ја се скамених. Одмах прискочи стражар, зграби ме и извуче у другу гомилу, где су већ били онај друг којег је одвео љотићевски командант и професор латинског. Гледам њих и друге збуњене људе, од којих никога не познајем, не знајући шта ме сад чека. Недалеко од нас, поред потока, зачуше се рафали. Међу нама наста озбиљна узнемиреност. Неко повика: ’Побогу, људи, па ови стрељају!’ У том часу већ се почело смркавати. Већа група војника нас је нагонила да се скупимо у круг. Усред тог круга се поново појавио мајор Кенинг с преводиоцем Гушићем”, објашњава Марјановић.

Тада се све разрешило: Кенинг је објаснио (а Гушић превео) да сматра да су сви који су одведени на страну поштеђених – лојални Недићевој квислиншкој влади и да су слободни. Тако се и наш саговорник случајношћу нашао у тој групи. Ипак, није био једини који се препустио неверици.

„Када је Кенинг видео да смо се сви скаменили од страха и неверице, поновио је, на мешавини немачког и српског: ’Ја, ја, слободни сте.’ Уједно нам је показао излаз којим смо дошли. Тако сам ја игром случаја и судбине остао жив. Или, како каже народна пословица, нема смрти до судњега дана”, закључује Марјановић.

Побегавши с попришта крагујевачке трагедије, он је те ноћи од страха побегао у пољски клозет у дворишту куће у којој је живео. Тамо је и преноћио.

А мајор Кенинг је коју годину касније страдао на Источном фронту.

 

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Paradoks ''cuda'' je da nista ne objasnjava.
Vasa
Nazalost, vrlo mali broj ljudi je izbegao smrt. Nekoliko dana pre streljanja u Kragujevcu, u Dragincu je zbog ubijenih Nemaca, ubijeno 2950 ljudi a u Kraljevu 2255 ljudi. Obzirom da je Jugoslavija 17 aprila 1941 potpisala bezuslovnu kapitilaciju i da se tada u nemackim logorima nalazilo (kao taoci) oko 200 000 srpskih vojnika i oficira, moze se postaviti pitanje : da li je bilo svrsishodno ubijati Nemce u Srbiji, znajuci da ce za svakog ubijenog Nemca stradati 100 nevinih Srba.
Земунац
@Lena Као прво 100 за једнога није било само у Србији, већ и у неким другим земљама поробљене Европе. У Француској је било 80 за једног. Углавном то није поента. Поента је да су се наши стари борили за слободу без обзира на жртве, а то сам вам већ објаснио на примеру из ПСР. Ово што смо данас добили то је захваљујући томе што су сви навијали да се сруши Слоба, а добили смо ''сјаши Курта, да узјаши Мурта''. Уместо да се прво мења систем, па онда власт. А и хтели сте капитализам, па ето вам!
Катарина Крстић
Из погрешних премиса не може ништа друго да следи, до погрешни закључци. Краљевина никада није капитулрала (ни условно, нити безусловно), није капитулирала чак ни војска КЈ, закључено је примирје; и, не, није 200К већ 330К војника и официра било у --ратном заробљеништву--, нису били таоци. Ти љотићевски ставови које износите осуђени су још 1938. када је ЗБОР забрањен, исто као и КПЈ и хрватске Усташе. Срби нису нацисти, јасно су то рекли 27. марта. Ревизионизам је аут.
Прикажи још одговора
USAF
Ne znam zasto se prikriva cinjenica-decu iz skole su izveli ljoticevci!Sva svedocenja govore o ljoticevcima,dok su njemacki vojnici bili po ulicama!
сељак
Господин Милутин, у свом сведочењу, тврди да су његов разред упали Немци. Дакле нису искључиво љотићевци.(намерно мало слово)
Neca T
Љотићевски официр се звао Марисав а не "Мирослав" Петровић. Један од најомраженијих људи у Крагујевцу свих времена.
Ja
Divan tekst. "Nema smrti do sudnjega dana."

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.