Напустите метро, имамо дојаву о бомби
Он је желео да оде, а ја да останем у свом граду. Београд није био његов град. Он је свој већ напустио и био спреман да путује даље. Обоје смо то знали истог дана када смо се упознали.
Ни сама не знам зашто смо се удружили у предузеће које није имало никакву будућност и није могло да састави ни једну годину постојања и рада. Уписали смо се у књигу оних који су као већина пропали у неколико првих месеци.
Иако смо наравно, баш као што мисле сви други, живели у уверењу да смо другачији од осталих и да је то што радимо јединствено. Као и да све зависи од нас.
Растали смо се без поздрава и објашњавања. Отишао је пре него што сам схватила да ми недостаје. Око нас је био рат.
После пуно перипетија, успела сам да отпутујем у Лондон. Он је тамо стигао пола године пре, бежећи од ризика који су се појавили када је изгубио статус службеника у регионалној испостави светске организације.

Нисам први пут у иностранству, нити у граду који је више пута већи од мог. Али, као да јесам. Због његове бриге. Не толико што ми је потребна његова помоћ колико он жели да брине о мени. Додуше више пута је био сведок мањка мојих способности за сналажење у простору.
Приде, он боље се сналазио од мене и у мом граду. То ме је јако нервирало, али помоћи није било, а мој случај је био довољан да се докажу разлике у просторној оријентацији између мушкараца и жена. Мала утеха ми је што је то једна од ретких типично женских особина коју имам.
Он је овај мој недостатак схватио најозбиљније, али ипак, није хтео да ме третира као дете. Дочекао ме је са мапом коју је узео још на аеродрому. Означио је место где се налази његов стан и посао и објаснио ми како да их пронађем.
Са стране пише број телефона и каже ми: „Ако се изгубиш, зови на овај број.”
Затим, склапа мапу и пружа ми је, правећи још озбиљнији израз лица. „А ако ово изгубиш, убиј се.”
Његов хумор који ме одушевљавао од кад сам га упознала.
Ово упозорење је имало тежину, пошто у то време није било мобилних телефона. Нисам сигурна да ли млађи читаоци могу да замисле како је изгледао живот без савремених апликација за локацију и навигацију и како смо успевали да се крећемо и нађемо то што тражимо.

После неколико дана, договорили смо се да се нађемо једног поподнева у улици Џемса Бонда. Кренула сам метроом према месту где ме је чекао. Али је воз неочекивано стао на необележеном месту између станица.
Убрзо смо добили објашњење и упутство да због пријаве о подметнутој бомби изађемо на следећој станици и напустимо станицу што пре, мирно и без панике.
Накнадно сам сазнала да такви догађаји у то доба нису били чести, али ни ретки у британској престоници. Није било друге него да са масом незадовољних путника прекинем путовање и изађем напоље. Уз пут смо имали одговарајућу подршку надлежних лица, те је тај део прошао безболно.
Нисам стигла ни да се уплашим, журећи да нађем аутобус који ће ме одвести на договорени састанак. Питала сам се да ли ћу успети да стигнем на договорено место.

Моје путешествије је потрајало, али он је још увек био ту, чекао ме. Штавише, деловало је као да је стигао пре пар минута а не сати. Са осмехом од ува до ува, прокоментарисао је у свом стилу, филујући псовкама које ћу прескочити:„Већ сам био помислио да си изгубила мапу. Нећу још и одговарат' за те, не знаш како су овдје комплициране процедуре у таким случајевима…”
Намерно је правио грешке и потенцирао локализме, насупрот свом високом образовању и талентима управо у овој области. Нисам ништа рекла. Недостајало ми је ваздуха због убрзаног дисања.
Личио је на доктора Вотсона, а ја на споредни лик који наводи расплет филма на погрешан траг, чинећи га занимљивијим. Упркос осећањима којих смо били свесни, знали смо да је наша прича остала у граду за који се не зна када ће добити метро.
Славица Максић

Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.