Недеља, 22.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЛОРЕНЦО ВИГАС, венецуеланско-мексички сценариста и редитељ

Нестали очеви и криза колективног идентитета

Из психолошке перспективе, ликови лидера земаља долазе да испуне ту празнину коју имамо, ту потребу за оцем који никада није био код куће и којег очајнички покушавамо да пронађемо
Лоренцо Вигас, аутор награђеног филма „Кутија” (Фото: Д. Лакић)

Још са кратким филмом „Слонови никада не заборављају”, приказаним својевремено у Кану, сценариста, редитељ и продуцент Лоренцо Вигас (Мерида, Венецуела, 1967) скренуо је на себе пажњу светске филмске јавности, да би круна његовог тек започетог филмског стваралаштва био дугометражни филм „Из далека” за који је 2015. године освојио „Златног лава” на 72. Венецијанског фестивала, првог који је икада отишао у Венецуелу.

Тематски, још са његовим кратким филмом започета је триологија о недостатку очинске фигуре, која је настављена филмом „Из далека” и сада заокружена и завршена филмом „Кутија”, премијерно приказаним на 78. Венецијанском фестивалу и пре неколико дана награђеним „Сребрним Александром” за најбољу режију на 62. Солунском фестивалу.

У „Кутији” Вигас сада приповеда о дечаку Хацину из Мексико Ситија, који путује по остатке свога оца пронађених у заједничкој гробници на северу Мексика. О дечаку неспремном за прихватањем истине, али спремном да током случајног сусрета са странцем у њему препозна сличност са оцем, да посумња у извесност очеве смрти и да отвори могућност поновног успостављања односа оца и сина који му толико недостаје. Кроз овај филм који ће бити приказан и на београдском Фесту, Вигас говори и о беспризорној експлоатацији мексичких фабричких радника и сиротиње без много избора, о масовним гробницама широм земље у којима не леже остаци жртава нарко-картела већ страдалника од експлоататорских руку...

Мотив одсуства оца провлачи се кроз три ваша филма које заједно можемо сматрати и трилогијом?

Да, можемо, зато што је ова тема, толико фундаментална у дефинисању појединца, мене као сценаристу стално привлачи. Ко смо или ко престајемо да будемо, директно је, искрено и моћно повезано са тим ко је био или ко је престао да буде наш предак. Ко смо ми као континент је питање такође искрено повезано са овим одсуством. Није пуки случај да је Латинска Америка – где су феномени попут перонизма или чавизма оставили тако дубок друштвени, политички и људски траг, јер је лик лидера из психолошке перспективе дошао да испуни ту празнину коју имамо, ту потребу за оцем који никада није био код куће и којег очајнички покушавамо да пронађемо – свим тим дубоко обележена. Идеализована политичка фигура коју, без обзира шта ради, ми толеришемо и подржавамо. Разлог зашто ме та тема занима је јасан – ја одатле долазим.

Има ли у вашим причама о недостатку оца и ваших личних искустава?

У мом случају било је супротно. Мој отац, визуелни уметник Освалдо Вигас, упркос томе што је био један од најважнијих сликара у Венецуели и као такав имао захтеван јавни живот, увек је био афективно присутан у мом животу. У мом случају могао бих да кажем да сам успео да се повежем са имиџом латиноамеричког оца на архетипском нивоу. Каже се: „Ви не бирате своје оспесије, оне бирају вас.”

Из филма „Кутија” (Фото: 62.ТИФФ)

У филму „Кутија” ваш јунак Хацин опсесивно тражи изгубљеног оца и не разумевајући живот чини многе грешке?

Током одрастања у Латинској Америци многи дечаци су запетљани са својим очевима, у смислу рада са њима. Почињу да раде у добу када им још недостаје емоционална чврстина да би разумели који посао заправо обављају. Када су још без вредносне структуре која би им омогућила да разазнају шта је етички исправно или погрешно. Хацин је суочен са овом ситуацијом. „Кутија” је прича о одрастању, али у латиноамеричком контексту она добија посебну тежину будући да већину становништва континента чине млади људи. Дакле, становништво које ће одредити друштвену и политичку будућност генерација које следе.

Метафорички, ово је и филм о кризи идентитета?

Јесте, јер говори о кризи идентитета кроз коју пролази свака млада особа током адолесценције. Али филм је испричан у контексту земље у којој се толико несталих особа пронађених у заједничким гробницама претвара у кризу колективног идентитета.

Како бисте описали тај идентитет?

О томе размишљам са различитих становишта: Историја Латинске Америке је веома млада. До пре релативно кратког времена, ми смо још увек били европске колоније. Као континент, покушавамо да схватимо ко смо и куда идемо. Мој јунак Хацин, у својој краткој адолесценцији, представља тематски симбол. Симбол који тој теми приступа из различитих перспектива.

Из вашег филма је јасно да иза убистава и масовних, сакривених заједничких гробница не стоје само нарко-картели?

Постоји велика рана коју деле многе земље Латинске Америке и она је темељ. Идентитет великог броја несталих особа као резултат почињеног злочина екстремно десног крила и диктаторских процедура и режима. У случају Мексика, то је резултат рата између савезне владе и трговаца дрогом, а уз то и као последица изнуде огромног броја људи који покушавају да уђу у САД и постају жртве картела и других злочиначких организација које срећу на том путу неизвесности. У случају филма „Кутија” реч је о мистериозном нестанку мексичких жена и радника из свих крајева земље, који доласком у градове масовне индустријске производње на чудан начин „испаре”. Рачуна се да број жена које нестају на овај начин у последњих неколико година достиже на хиљаде. Мој филм не покушава да објасни овај феномен, он је само заснован на документованој појави.

Гледаоце држите у сталној дилеми да ли је лик предрадника Марија ипак прави Хацинов отац или се дечак држи ове идеје по сваку цену јер не може да прихвати да су у добијеној кутији очеви остаци?

Двосмисленост која се корити у „Кутији” као приповедачко оруђе је у контексту трагања за идентитетом и сама прича не би имала разлога да се исприча да извесност постоји. Нејасноћа нас тера да непрестано расправљамо о томе ко смо или ко бисмо могли да постанемо. Чекање на извесност о томе где се налази члан породице искуство је које су доживели хиљаде Латиноамериканаца. За њих је немогућност да сахрани рођака попут лимба, недефинисан простор између чистилишта и пакла. Како можемо знати ко смо ако нисмо у могућности да затворимо поглавље одакле долазимо? Ако неко има срећу да пронађе остатке члана породице и даље ће сумњати. За Мексико, нестали представљају и немогућност да се може дефинисати као нација ослобођена прошлости. Земља чија се прехиспанска прошлост сукобљава са савременим животом и могућношћу претварања у оно што је њен северни сусед.

Ви сте из Венецуеле, али живите у Мексику и сматрају вас мексичким редитељем и продуцентом?

У Мексику живим од 2004. године и природно је да ме други називају мексичким редитељем и мексичким продуцентом. Наравно да моја веза са Венецуелом није престала нити може престати.

Продуцент сте многих филмова мексичког аутора Мишела Франка, а и он ваших?

Тако се пријатељи подржавају и та подршка је обострана. Мишел је много бржи и агилнији филмски творац него што сам то ја. Он филмове снима готово један за другим. Мени је потребно више времена да напишем своје приче. Отуда и та велика пауза између мог филма „Из далека” и „Кутије”. Готово седам година.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

n ercegovac
Imao sam sreću da vidim dobar deo programa ovogodišnje Mostre, uključujući pobednika. U sećanju mi je ostala „Kutija” (Caja), kao nasnažnije delo u kojem su na umetnički vrlo vešt način izmešane mala i velika istorija. Drugo takvo iznenađenje bio je poljski film „Da ne bude tragova” koji je očigledno izmako cilju svojih finansijera, nudeći publici univerzalnu i aktuelnu priču.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.