Пријем жена у САНУ не треба да буде по диктату

„Нисам никад размишљала о чланству у САНУ, нити сам тако нешто очекивала. И данас се понекад питам да ли стварно ту припадам, кад читам биографије великана наше науке и уметности из прошлости.” Овим речима проф. др Радмила Петановић, редовна чланица Одељења хемијских и биолошких наука САНУ, описује осећај који је имала новембра 2012, након што је примљена за дописног члана aкадемије.

Због доприноса у области биологије ова награђивана научница, која је радни век провела на Пољопривредном факултету у Београду, примљена је у aкадемију. За наш лист проф. др Радмила Петановић каже да је још 2011. била изненађена кад је сазнала да ће је oдељење чији је сада члан предложити иако је предлог стигао од њених дугогодишњих колега и професора.

„Међу члановима Одељења хемијских и биолошких наука био је и ментор мог магистарског рада академик Драгослав Маринковић, као и још неке колеге с којима сам сарађивала и који су ме познавали још из студентских дана. Те 2012. била сам једина жена изабрана у чланство САНУ. Чињеница да сам примљена додатно ме је мотивисала иако је позив интелектуалаца такав да, уколико посвети цео живот својој научној области, нема краја том раду док не нестанете с овог света. Али с пријемом у САНУ добила сам нека нова задужења, па сам постала председник Академијског одбора за проучавање фауне Србије. Настојала сам да с те позиције афирмишем своје колеге чији су резултати били необјављени, па сам некима од њих постала и уредник монографија. Такође, академицима је законом омогућено да, попут професора емеритуса, раде с докторандима на факултетима, тако да многи од нас и у том погледу настављају да сарађују са студентима”, каже проф. др Радмила Петановић.

Говорећи о епилогу недавне Изборне скупштине САНУ, она оцењује да посреди није била намера да ниједна жена не буде примљена у академију.

„Постоје околности које доведу до тога да поједини кандидати, и мушкарци и жене, не буду изабрани. Оно што се најчешће дешава јесте да већина чланова САНУ гласа претежно за кандидате који претходно добију двотрећинску подршку одељења које их предлаже, а не просту већину. Већина кандидаткиња овом приликом на одељењима која су их кандидовала није пре избора добила двотрећинску подршку, па отуда вероватно није добила неопходну већину гласова на заседању Изборне скупштине. То се дешавало и с мушкарцима, па је тако 2018. изабрана само једна жена са двотрећинском подршком Одељења хемијских и биолошких наука, а тројица мушких кандидата с простом већином нису изгласана”, наводи проф. др Радмила Петановић.

Она каже да се овакво опредељивање посебно односи на ситуације када члан САНУ треба да гласа за пријем чланова из оних научних области у које ни сам није толико упућен.

„Изузетак су ове године били Одељење друштвених наука и Одељење историјских наука, на којима је међу кандидатима са двотрећинском већином тих одељења само један изабран у чланство, што заиста не могу да објасним на овај начин”, додаје наша саговорница.

Према њеним речима, академије су традиционалне установе које, као и многе друге институције, прате друштвене токове, али не оном брзином која се можда од њих очекује.

„Упркос знатно мањем броју примљених жена чланова од оснивања академије у односу на мушкарце, динамика њиховог пријема је евидентно све већа, посебно од почетка овог миленијума, што говори да је положај жена у друштву промењен. Треба имати у виду и чињеницу да је женама много теже да се баве науком и уметношћу зато што имају различите друге ’дужности’, поготово ако имају породицу. Данас је код млађих генерација та подела дужности и у породичном животу обележена искораком из типичног патријархата, што поправља слику. Стога, жене су све слободније да се баве науком и уметношћу и зато ће њихов број у академијама вероватно бити све већи. Што се мене тиче, од пријема у САНУ све се време осећам равноправно и нисам имала искуства да ме мушке колеге гледају другачије”, каже наша саговорница.

Она додаје да, с друге стране, повећање бројности жена у САНУ не би требало да иде по директиви или диктату.

„Тенденција је да се САНУ бројно увећа, посебно одељења с ’критичним бројем’ чланова, да се подмлади и да се прими више жена, али академија традиционално има принципе којих се држи приликом избора. Подразумева се да кандидати за САНУ увек имају врхунске резултате, али се поред тога више вреднује онај ко је, било да је мушкарац или жена, засновао нову област истраживања, своју школу, да је по својим резултатима препознатљив у свету у домену науке или уметности којом се бави и да је тиме дао посебан допринос овом друштву. Такви научници и научнице су увек посебно вредновани”, закључује проф. др Радмила Петановић.