Ученичко насиље је превише често вест дана

Вест да је група тинејџера из Пољопривредне школе у Краљеву претукла свог вршњака у центру града не представља први, а судећи по претходним случајевима ни последњи инцидент у непрекинутом низу вршњачког насиља, чији су виновници голобради дечаци који нису стигли до законске границе кривичне одговорности за почињено недело. Видео-снимак бруталног пребијања тинејџера по правилу прво се шири преко друштвених мрежа, да би потом у првим минутима националних дневника потиснуо све вести, па и оне о ученицима који доносе медаље са спортских или међународних олимпијада знања.

Подсећања ради, почетком школске 2018/2019. године догодила се побуна родитеља ученика Основне школе „Светозар Марковић” у Краљеву, који су својој деци забранили одлазак на наставу због агресивног понашања ученика седмог разреда, а готово сваког полугођа деси се барем једна „буна” родитеља испровоцирана ђачким насиљем унутар школских зидина. У претходних шест година троје тинејџера одузело је себи живот због суровог вређања, понижавања и малтретирања својих вршњака. Од насиља школских другара школа није успела да заштити четрнаестогодишњег Алексу из Ниша, четрнаестогодишњу Анђелу из Краљева и четрнаестогодишњег Александра из Новог Сада.

Иако је вршњачка агресија честа на школском узрасту, стиче се утисак да је насиље све бруталније, а да је у свету тинејџера постао императив да се свака туча сними и подели преко „Фејсбука”, „Инстаграма” или „Тиктока”. Професорка Правног факултета у Новом Саду и председница новосадског удружења „Родитељ” Драгана Ћорић подсећа да деца не постају проблематична преко ноћи – у питању је процес идентификације с неким из њихове породичне или социјалне средине. А на питање које су одговарајуће санкције за малолетне починиоце насиља и како да децу заштитимо од насиља својих вршњака, она каже: „Ми не можемо децу да држимо под стакленим звоном – и ружа у ’Малом принцу’ је држана под звоном, па је увела. Деца ће једноставно морати да прођу кроз одређена искуства с вршњацима, која представљају саставни део одрастања, али је важно да знају коме могу да се обрате за помоћ ако постану жртве насиља.”

„Према нашем праву, сва деца старија од 14 година кривично су одговорна, али је та одговорност делимично умањена – због тога за малолетнике постоји посебно тужилаштво и суд. По новом Закону о основама образовања и васпитања, школа има право да као резултат дисциплинског поступка, испише насилног ученика, а од саме образовне установе зависи како ће да поступи у конкретном случају јер се жртва и виновници насиља које се десило у центру Краљева познају преко школе и насиље се десило на путу од куће до школе”, објашњава наша саговорница.

Она подсећа да деца не постају насилна преко ноћи – капацитет за вршење насиља ствара се годинама и најчешће се учи по моделу. Још седамдесетих година прошлог века дефинисан је концепт „значајних других”, односно особа из нашег окружења чији су ставови и понашање инспирација за другу особу и модел понашања, било да су позитивни или негативни модели у питању.

„Чини ми се да ми родитељи олако схватамо да смо баш ми ти значајни други нашој деци. Нажалост, нисмо увек ми сами узори. Понекад уопште нисмо модели за идентификацију. Миленијалци имају другачије узоре и другачије граде своје вредности него што их ми учимо и зато смо у већем и јачем генерацијском сукобу него икада до сада. Данас су јачи узори вршњачка група и звезде ријалитија, црних хроника и ’Јутјуба’ него стварне особе из блиског окружења – зато родитељи морају да прате кога деца ’прате’ преко социјалних мрежа”, истиче Драгана Ћорић.

Вршњачка агресија је, подсећају психолози, честа на школском узрасту, а искуство говори да су жртве насиља најчешће малишани која су по било ком основу „различити” од остале деце у разреду, а критеријум различитости може бити све што „боде очи” – од пегица до наочара. Пажњу школских „терминатора” скрећу и мирна деца, тиха, пасивна и плашљива деца, као и ђаци који имају добар однос с учитељем.

Иако резултати једног од најобимнијих Уницефовог истраживања о насиљу у школи које је спроведено у оквиру пројекта „Школа без насиља – ка сигурном и подстицајном окружењу за децу” сведоче да је чак 44 одсто ученика било изложено вршњачком насиљу, пракса говори да сами ђаци често не препознају насилно понашање или сматрају да је оно нормални део школске свакодневице. Међу онима који су били изложени насиљу, 46 одсто доживело је вербално насиље, трећина физичко насиље, док је петина деце признала да је починила неки облик насиља. Дечаци се нешто чешће јављају као починиоци вређања него девојчице, а истовремено су и чешће изложени насиљу вршњака и одраслих.