Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

У очима јој је увек горело притајено светло

Дело Миодрага Б. Протића о Милени Павловић Барили садржи више од сто тридесет њених слика, цртежа и илустрација, као и десетине црно-белих приватних фотографија које доносе причу о њеном животу
Милена поред портрета краља Петра Другог Карађорђевића, Њујорк, 1942, Анђели у зору, 1939. (Фотографије: Фондација „Миленин дом”, Галерија Милене Павловић Барили из Пожаревца)

Што више најразнороднијих утицаја, знања и искустава учествује у развоју једне уметничке личности, то је њено стваралаштво слојевитије, и тиме многозначније. Права уметност храни се тајном, која се не може сасвим и до краја докучити. Због тога млади, а талентом и знањем пребогати живот наше сликарке Милене Павловић Барили (5. 11.1909. ‒ 6.03.1945) у последње време све више привлачи пажњу теоретичара уметности, међу којима је и Миодраг Б. Протић, уметник и критичар уметности, један од оснивача Музеја савремене уметности. „Службени гласник” објавио је његову студију „Милена Павловић Барили, Живот и дело”.

Ово дело садржи више од сто тридесет њених слика, цртежа и илустрација, као и десетине црно-белих приватних фотографија које доносе причу о њеном животу, по мишљењу аутора у сваком погледу несвакидашњег, по свом почетку, трајању и наглом крају.

Миодраг Б. Протић дочарава и узбудљиву друштвену, политичку и уметничку епоху између два рата, која је изнедрила Миленину оригиналност, али не заборавља ни њено српско грађанско порекло, породичне корене у Пожаревцу, утицај изузетне мајке Данице Павловић Барили, која је потомак Карађорђеве најстарије кћери Саве. Даница је студирала музику, бавила се просветом, говорила неколико језика и путовала Европом, а Миленин отац Бруно Барили био је песник, естета, композитор и музички критичар. Протић цитира мишљење писца и новинара Рафаела Санчеса Масаса, који је Барилија видео као „жонглера са метеорима, мирног и страшног организатора поплава, пожара и везувских катаклизми”, а истиче да је Милена од њега наследила „стендаловску носталгију за крајем 18. века”, као и нежност Андерсенових бајки.

Од родитеља подареним талентима, Протић у објашњењу сложеног Милениног сензибилитета додаје и богатство утицаја различитих средина, почев од родног Пожаревца, па и Рима у којем је била уз оца. Затим, Београда, где је завршила Уметничку школу и стасавала уз професоре Бету Вукановић, Љубу Ивановића и Драгослава Стојановића. Али наша средина била је преуска за замах њеног талента, и она одлази на Академију у Минхен, где њен рад запажају Франц фон Штук и Хуго фон Хаберман.

Девојка у соби, 1938.

По повратку у Београд, у Новинарском дому, на Обилићевом венцу, она отвара самосталну изложбу са више од стотину радова, а 1929. Управа женског покрета организује Миленину изложбу у Пожаревцу. Затим учествује и на пролећној изложби у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Изложбе се нижу, критичари запажају њен истанчани укус, нову уметничку снагу, чисте линије, окренутост свакодневним или романтичним личностима. Милена портретише Џозефину Бејкер, егзотичне шпанске и мексичке ликове, Персијанце, Кинезе, Индијанце, фигуре рококоа, париских кафеа... Поводом јесење изложбе у „Цвијети”, др Марија Илић написала је у „Београдским новинама” о Милени:

„Док гледам њене радове, излази ми пред очи слика ове младе девојке из старе србијанске породице: танка, витка, са дугим нежним прстима, који као да су створени за сликарску кичицу. У очима јој увек гори притајено светло, оно светло које долази од повишеног душевног живота, од оног нервозног вечног тражења праваца и путева”.

Ипак, Миленин чудесни дар води је даље, у градове Шпаније, у Париз, Рим, Лондон, Њујорк, јер како Протић запажа:

„Бити свој, духовно отмен и обдарен, значило је свуда и свагда, а нарочито код нас у то доба, бити осуђен на усамљеност и изганство. Наш уметник могао би зато често да понови речи Сартровог јунака: ’Пакао, то су други.’”

Милена је узалудно тражила посао професора цртања у Пожаревцу, Штипу, Велесу и Тетову, али како аутор истиче, није било „буџетских могућности” за талентовану и свестрану уметницу која је знала пет светских језика и писала врхунску поезију на француском и италијанском. Изложба са уметничким удружењем „Лада” 1932. (те године организовала је и своју прву париску изложбу), био је њен опроштај са нашом уметничком средином, али она остаје заувек везана за родну кућу у Пожаревцу, у коју је одлазила све до 1936. године, и за којом је жалила и као дизајнерка престижног „Вога” у Њујорку, као познати њујоршки сценограф, али и као супруга Роберта Томаса Астора Гослина, у време Другог светског рата пилота америчке авијације.

По мишљењу Миодрага Б. Бротића, клима којом зраче Миленини стихови иста је клима и њених слика, то су вишемислена значења визионарских призора, снажних емоционалних набоја, у слутњи, наговештају немира и бола, у споју словенског, романског и германског; северњачког и медитеранског, Карађорђеве и Голдонијеве крви. Једног метафизичког стварања налик старим мајсторима, затим, модерног, надреалистичког, па и сликарства поетског реализма, које ипак одбија да буде сврстано у било који покрет.

„Тежина небеса, чемер слутње о времену и пролажењу надноси се над нежношћу, мирењем и предавањем. Сукоб тихе благости и тешког немира, сентименталних симбола и грандиозних, визионарских слика, један је од основних атрибута њене поезије”, сматра аутор.

А њене етеричне слике враћају ка утицајима Ботичелија, „песника линије и арабеске”, али и до Де Кирика, од кога је учила о „вештини увођења садржајне димензије у слику”.

Као да је лицима бледих анђела румених усана призвала рај, Милена је нагло преминула у Америци, после компликација изазваних падом са коња. Њена урна почива у Риму, на енглеском гробљу „Тестачо”, а њени радови налазе се у родној кући, у Пожаревцу, где се у меморијалној галерији може видети око 600 слика, цртежа, акварела.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokić
Odličan prikaz. Ne postoji "stvaranje ni iz čega". Koliko su važni "drugi"? Jedan primer: pred-istorija ideja za Pergolezijevu "Stabat mater" - Francesco Provenzale – "Pange Lingua", Francesco Provenzale (1624 – 1704) – njegov najbolji sudent Gaetano Veneziano (1656 – 1716) – a njegov najbolji ćak Francesco Durante (1684-1755), na primer, "Litanie della Beata Maria Vergine" in F minor) – Pergolesi (1710-1736) (jedan od najboljih Duranteovih đaka).
Драган Јанковић
Када је књига први пут објављена јер аутор није жив? Разликује ли се ово издање од претходног? када представљајте књигу пишите о и књизи, а не само о Милени.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.