У очима јој је увек горело притајено светло

Што више најразнороднијих утицаја, знања и искустава учествује у развоју једне уметничке личности, то је њено стваралаштво слојевитије, и тиме многозначније. Права уметност храни се тајном, која се не може сасвим и до краја докучити. Због тога млади, а талентом и знањем пребогати живот наше сликарке Милене Павловић Барили (5. 11.1909. ‒ 6.03.1945) у последње време све више привлачи пажњу теоретичара уметности, међу којима је и Миодраг Б. Протић, уметник и критичар уметности, један од оснивача Музеја савремене уметности. „Службени гласник” објавио је његову студију „Милена Павловић Барили, Живот и дело”.

Ово дело садржи више од сто тридесет њених слика, цртежа и илустрација, као и десетине црно-белих приватних фотографија које доносе причу о њеном животу, по мишљењу аутора у сваком погледу несвакидашњег, по свом почетку, трајању и наглом крају.

Миодраг Б. Протић дочарава и узбудљиву друштвену, политичку и уметничку епоху између два рата, која је изнедрила Миленину оригиналност, али не заборавља ни њено српско грађанско порекло, породичне корене у Пожаревцу, утицај изузетне мајке Данице Павловић Барили, која је потомак Карађорђеве најстарије кћери Саве. Даница је студирала музику, бавила се просветом, говорила неколико језика и путовала Европом, а Миленин отац Бруно Барили био је песник, естета, композитор и музички критичар. Протић цитира мишљење писца и новинара Рафаела Санчеса Масаса, који је Барилија видео као „жонглера са метеорима, мирног и страшног организатора поплава, пожара и везувских катаклизми”, а истиче да је Милена од њега наследила „стендаловску носталгију за крајем 18. века”, као и нежност Андерсенових бајки.

Од родитеља подареним талентима, Протић у објашњењу сложеног Милениног сензибилитета додаје и богатство утицаја различитих средина, почев од родног Пожаревца, па и Рима у којем је била уз оца. Затим, Београда, где је завршила Уметничку школу и стасавала уз професоре Бету Вукановић, Љубу Ивановића и Драгослава Стојановића. Али наша средина била је преуска за замах њеног талента, и она одлази на Академију у Минхен, где њен рад запажају Франц фон Штук и Хуго фон Хаберман.

По повратку у Београд, у Новинарском дому, на Обилићевом венцу, она отвара самосталну изложбу са више од стотину радова, а 1929. Управа женског покрета организује Миленину изложбу у Пожаревцу. Затим учествује и на пролећној изложби у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Изложбе се нижу, критичари запажају њен истанчани укус, нову уметничку снагу, чисте линије, окренутост свакодневним или романтичним личностима. Милена портретише Џозефину Бејкер, егзотичне шпанске и мексичке ликове, Персијанце, Кинезе, Индијанце, фигуре рококоа, париских кафеа... Поводом јесење изложбе у „Цвијети”, др Марија Илић написала је у „Београдским новинама” о Милени:

„Док гледам њене радове, излази ми пред очи слика ове младе девојке из старе србијанске породице: танка, витка, са дугим нежним прстима, који као да су створени за сликарску кичицу. У очима јој увек гори притајено светло, оно светло које долази од повишеног душевног живота, од оног нервозног вечног тражења праваца и путева”.

Ипак, Миленин чудесни дар води је даље, у градове Шпаније, у Париз, Рим, Лондон, Њујорк, јер како Протић запажа:

„Бити свој, духовно отмен и обдарен, значило је свуда и свагда, а нарочито код нас у то доба, бити осуђен на усамљеност и изганство. Наш уметник могао би зато често да понови речи Сартровог јунака: ’Пакао, то су други.’”

Милена је узалудно тражила посао професора цртања у Пожаревцу, Штипу, Велесу и Тетову, али како аутор истиче, није било „буџетских могућности” за талентовану и свестрану уметницу која је знала пет светских језика и писала врхунску поезију на француском и италијанском. Изложба са уметничким удружењем „Лада” 1932. (те године организовала је и своју прву париску изложбу), био је њен опроштај са нашом уметничком средином, али она остаје заувек везана за родну кућу у Пожаревцу, у коју је одлазила све до 1936. године, и за којом је жалила и као дизајнерка престижног „Вога” у Њујорку, као познати њујоршки сценограф, али и као супруга Роберта Томаса Астора Гослина, у време Другог светског рата пилота америчке авијације.

По мишљењу Миодрага Б. Бротића, клима којом зраче Миленини стихови иста је клима и њених слика, то су вишемислена значења визионарских призора, снажних емоционалних набоја, у слутњи, наговештају немира и бола, у споју словенског, романског и германског; северњачког и медитеранског, Карађорђеве и Голдонијеве крви. Једног метафизичког стварања налик старим мајсторима, затим, модерног, надреалистичког, па и сликарства поетског реализма, које ипак одбија да буде сврстано у било који покрет.

„Тежина небеса, чемер слутње о времену и пролажењу надноси се над нежношћу, мирењем и предавањем. Сукоб тихе благости и тешког немира, сентименталних симбола и грандиозних, визионарских слика, један је од основних атрибута њене поезије”, сматра аутор.

А њене етеричне слике враћају ка утицајима Ботичелија, „песника линије и арабеске”, али и до Де Кирика, од кога је учила о „вештини увођења садржајне димензије у слику”.

Као да је лицима бледих анђела румених усана призвала рај, Милена је нагло преминула у Америци, после компликација изазваних падом са коња. Њена урна почива у Риму, на енглеском гробљу „Тестачо”, а њени радови налазе се у родној кући, у Пожаревцу, где се у меморијалној галерији може видети око 600 слика, цртежа, акварела.