Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Музеј телефонских апарата на рубу банатске Сахаре

Ласло Ереш у свом музеју телефона (Фото: Ј. Даниловић)

Шушара – У малом банатском селу Шушара (вршачка општина) постоји приватни музеј развоја телефоније, у коме је стотинак ретких и вредних експоната, телефона и телефонских централа, које би пожелеле и познате музејске куће. Великани светске науке, Шкот Александер Грејам Бел (1847–1922), и српски и амерички научењак, Михајло Пупин (1854–1935), били би благодарни 65-годишњем пензионеру Ласлу Ерешу на полувековном упорном и марљивом сакупљању ових техничких направа које већ безмало два и по века доживљавају стални развој.

Ласло је по завршетку школовања, од 1974, као телефониста радио у Београду, Новом Саду, Вршцу. Од тада се посветио сакупљању и чувању „хало направа”. О сваком експонату могао би дуго да прича, о његовим својствима, старости, пореклу... Сваки његов апарат је не само у радном стању него је и савршено очуван. Све овдашње „хало направе” су производиле европске па и неколико светских фирми, а поред сваког од њих је исписана година производње. Остале податке овај чувар историје зна напамет, и саопштава их посетиоцима, углавном школарцима и путницима намерницима.

Поређане апарате на полицама у овом несвакидашњем музеју је најчешће набављао на бувљацима, старим фирмама или их је добијао од пријатеља.

Најстарији експонат у Ласловом музеју је мала железничка централа из 1878, само две године је млађа од првог Беловог телефона. Ова централа мађарског порекла, радила је на прузи Панчево‒Темишвар, и то тако што је звоњењем железничаре упозоравала са које ће им стране доћи воз, како би благовремено могли да спусте рампе. Мала централа је усавршавана, па су је пред Други светски рат и после њега имале амбуланте, задруге, месне заједнице. Међу експонатима је и разводна кутија са утиснутим натписом „Скопље 1903” , која је омогућавала да једну линију користе три фирме. Наравно, не истовремено. Био је то изум и по у то време.

‒ Окретањем ручице на апарату, позивалац би добио централу, а дежурни телефониста би на исти начин добио централу у неком другом месту, која би позвала и спојила свог претплатника ‒ објашњава Ласло и наставља:

„Ово је, рецимо, телефон стар шест и по деценија, израђен од месинга и зато је тежак око 30 килограма. Служио је у панчевачкој Рафинерији. Ту је и некадашње чудо технике, централа са три броја која је повезивала шумске управе у Шушари, Белој Цркви и Гребенцу, а поред ње је и нешто млађа централа, која је могла да „прими” пет телефонских прикључака-претплатника, углавном, државних институција”.

Ласло нам показује и направу из деведесетих година прошлог века, кабасту телефонску базу са преносивом слушалицом. У односу на данашње мобилне телефоне, каже, „то је права цигла, која је у своје време коштала 15.000 марака”.

Међу експонатима је и телефон једног југословенског произвођача, прави лепотан, који је за дизајн на сајму у Њујорку добио прву награду. У колекцији су и телефони са електронским секретарицама, као и телефони-телефакси, којих, такође, више нема у редовној употреби.

У овој реткој музејској колекцији Ласла Ереша, у главној улици села на рубу „банатске Сахаре”, једино нема – мобилних телефона. Јер, све што је у области телефоније произведено после 1990. године – Ласла не интересује.

Сеоски разглас и први нишки телевизор

Ласло је сачувао и разгласну станицу из педесетих година, која је одменила добошаре. Спикер из месне заједнице је сељане обавештавао преко звучника на бандерама о одлукама локале власти, о изгубљеним-нађеним стварима, о потражњи и продаји... Преко ове направе емитована је и музика, али само у време када се народ одмара од напорних послова у пољу. Међу телефонским старинама нашао се и први телевизор произведен у Електронској индустрији у Нишу, па радио-апарати из тридесетих и педесетих година прошлог века. Угледали смо и око 50 центиметара дугачку железничку шину, чији су крајеви неправилно одломљени, а Ласло нам објашњава да је то део железничке пруге у Смедереву, која је заједно са тврђавом на обали Дунава у Смедереву дигнута у ваздух 5. јуна 1941. године. Његов прадеда је ово парче шине, на коме је утиснуто име ливнице у румунском граду Решица, тешко десетак килограма, нашао на супротној обали велике реке, код места Скореновац, што сведочи о силини експлозије.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

komentar
Super.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.