Понедељак, 29.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
КУЛТУРНИ ДОДАТАК, 20. 11. 2021.

​Милена у кривим чизмама

Док сам слушао Lambchop, из дворишта трошне куће изашла је мала куца. Одмах за њом је из дворишта излетела десетогодишња девојчица. Плакала је и викала: „Нећу, нећу!” Ништа ми није било јасно
Мој крај у јесен (Фото: В. Скочајић)

ПОП-ЋОШЕ

Она има десет година, неколико килограма вишка, буцкасте образе, црну косу везану у реп и малу куцу која се стално врзма око њених пуначких ногу. Пас је нека мешавина чупавог теријера и још нечега. Она увек трчкара поред ње, никада није на повоцу. Заједно иду у продавницу више пута у току дана, а пас је стрпљиво чека испред. Док у дворишту игра игрицу на свом прастаром телефону, пас лежи на предњим шапама и гледа је радознало, а њен поглед је још радозналији када види своју малу власницу да једе. Што баш и није реткост. Девојчица често једе тако што парче меса држи у једној, а хлеб у другој руци. Једном сам видео када током свог оброка одломи парче меса, спусти на земљу, а куца га у трену прогута, намештајући се за још. Завртела је главом и рекла јој: „Е, не може више. Нећу да останем гладна због тебе кô јуче.”

Девојчица носи оне чизме марке „ugg”. С обзиром на то да њен пар сигурно није оригинал, као и на њен габарит, они ђонови су јој скроз искривљени и начин на који хода у њима је прилично комичан. Сваки пут када је с терасе видим како с куцом хода у тим чизмама, улепша ми дан. Још ако нешто објашњава малом псу, а то ради готово редовно, све уз гестикулацију рукама, у стању је да ми обасја и најсивљи новембарски дан. Она подсећа на децу коју смо виђали по италијанским и чешким филмовима када смо били клинци. То што је буцка само додатно појачава моје симпатије. Ко ће је разумети боље до мене?

Комшиница из зграде преко пута моје нема проблем с килограмима. Напротив. Сва је увек дотерана, прилично згодна, не излази из уских фармерки, чизми с високом штиклом, а лети носи оне несрећне ципеле с платформом на три спрата. И она носи „ugg” чизме, само њене нису искривљене и не сумњам да су оригинал. Често је виђам како шета малу пргаву чиваву која лаје на сваку мачку у Јерковићу. Јасно је да нема проблем с ловом. Вози велики црни џип, ког паркира увек на истом месту.

У јесен волим да шетам по свом крају. Готово по обичају, шетњу завршавам тако што купим флашицу киселе воде, седнем на клупу поред зграде да одморим. Тако је било и пре неки дан. Док сам слушао Lambchop, из дворишта трошне куће је изашла мала куца. Одмах за њом је из дворишта излетела десетогодишња девојчица. Плакала је и викала: „Нећу, нећу!” Чим је видела где је куца, дошла је до нас, узела је у наручје, чврсто загрлила и отишла иза зграде ридајући. Ништа ми није било јасно.

А онда сам видео како из њиховог дворишта излази она намонтирана спонзоруша. Махала је рукама, њени вештачки нокти су секли ваздух и деловала је изнервирано. Почео сам да сумњам да грашак који се сливао с буцкиних образа има везе с овом несрећницом. И био сам у праву. Наиме, како ми је то вече испричала комшиница која је локална радио Милева и којој испред очију не може промаћи ниједан трач од Војводе Степе до Мокролушке, изгледа да је девојчицина куца ујела неког кога није смела. То јутро је она „спонзорушахххх” шетала своју чиваву која је по обичају лајала на све што се мрда, па тако и на девојчициног малог пса. По ко зна који пут. Овом је пукао филм, само је скочио, ујео чиваву за врат и вратио се у двориште. Спонзоруша је полудела и моментално дошла код Рома, захтевајући да се „под хитно ослободе те луталице како знају и умеју јер она стално малтретира њену Мими и да је сад превршила сваку меру”. Ако то не ураде, њен муж ради у општини и у стању је да им направи много проблема.

Када сам кренуо на посао прошле недеље, прошао сам поред џипа оне несрећнице. Пажњу ми је привукао бели папир који је био закачен за њене брисаче. Нисам одолео да не бацим поглед. Плавом хемијском оловком је писало следеће: „Молим вас немојте да дирате моје куче. Обећајем вам да никада више неће дауједе твоје. То је била грешка. Знам да није уреду то што се десило, али имајте моју реч да неће више никад опет. Ваша комшиница Милена.”

Иако је цела порука написана на ћирилици, из неког разлога је слово Л било латинично. Срце ми се цепало. Чврсто сам решио да ћу се, ако ово не буде имало никаквог ефекта, укључити сам у целу причу. Нисам знао како, нисам знао чиме, али Милена није могла остати на цедилу. Срећом по све, за тим није било потребе.

Прекјуче сам видео Милену како носи кесе пуне намирница и нешто објашњава малом псу који је ходао поред ње. Нисам издржао и пришао сам јој. Рекао сам како се зовем и како сам стицајем околности упознат „с њеним случајем”. Питао сам се да ли јој се спонзоруша јавила након оне поруке закачене за брисаче. Милена је спустила кесе и енергично почела да прича као да се знамо сто година: „Знам ја тебе, тебе мој Боби баш воли. Пре си био мало мршавији, је л’ да? Нема везе и ја сам. Ја сам Милена. Е, јавила ми се она жена. Рекла је да ће да се сели на Нови Београд и да не морам да плачем више. Рекла је и да пазим на Бобија, да га учим да се понаша и да не би смео да уједа друге куце. А он никад никог не уједа, само оно њено што стално лаје. И Боби зна да се понаша. Али то јој нисам рекла. Само сам јој рекла ’добро’. И она је мени рекла исто то. И ето, сада је све супер”, закључила је Милена уз широки осмех који је откривао да јој фали тројка. Рекао сам јој да сам много срећан што се тако завршило и ако је она досадњаковићка опет буде малтретирала да ми се обрати. Рекла је да хоће, али да не верује да ће за тим бити потребе пошто се она сели на Нови Београд. Бар јој је тако рекла. Помазио сам Бобија, она је узела кесе и одгегала у оним кривим чизмама кући.

Ушао сам у ауто, пустио Lambchop који су певали „I Guess It’s Right to Love to Girls Who Fight” и кренуо на посао док се широки осмех огледао на мом ретровизору.

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.