​Догађање публике

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ

Добар део претпоследње епизоде премијерне сезоне вишеструко награђиване Нетфликсове ТВ серије „Круна” посвећен је причи о судбини портрета Винстона Черчила, који је поводом његовог осамдесетог рођендана, а по наруџби заступника оба дома британског парламента 1954. године, насликао модернистички сликар Грејем Сатерленд. У стандардно перфектној драматуршкој обради ненадмашне британске телевизијске продукције, кроз развијање односа између већ добро остарелог светског политичара и уметника на врхунцу своје стваралачке зрелости чије ликове велемајсторски тумаче „извођачи глумачких радова” Џон Литгоу и Стивен Дилејн, приказана је необична и узнемирујућа историја слике која данас више не постоји. И сậм сликар, аутор више од пет стотина уља на платну, Черчил је на себи својствен начин покушао да се умеша у стваралачки процес свога млађег „колеге”. „Немојте ниједног тренутка да сметнете с ума да не сликате тек једног човека, већ све оно што тај човек представља”, Черчил отприлике каже Сатерленду приликом прве сесије позирања. Сатерленд је, међутим, насликао управо само оно што је видео: оронулог старца кога су године и животни губици „приковали” за фотељу. Черчилу се овакво виђење сопственог лика и дела нимало није свидело, чак је хтео да откаже церемонију „свечане премијере” Сатерлендовог дела. Портрет никада и нигде више није изложен, али је зато, неколико година након смрти свога супруга, леди Черчил наложила својој послузи да га заложе.

Ово готово ритуално спаљивање Сатерлендовог ремек-дела умногоме подсећа на актуелне извођачке праксе савремених визуелних уметника. Уметнички израз се све чешће замењује пуким изношењем одређеног става, наратив попут киселине нагриза употребну вредност форме, а политика попут удава незасито гута и најмањи наговештај поетике. Тако су током глобалних немира изазваних прошлогодишњим убиством Џорџа Флојда на мети демонстраната били и бројни споменици историјских личности чије су биографије у доба дигиталног демократског централизма доведене у сумњу. Тако су лондонске власти, да би заштитиле Черчилов споменик, морале да га „сакрију” под дрвеном оплатом.

Грејем Сатерленд, портрет Винстона Черчила, 1954.

Ово померање фокуса с твораца на „тумаче” утицало је и на велике промене у начину на који функционишу музеји. Тако је, зарад истицања различитости и веће инклузивности, кураторка Њујоршког историчарског друштва Венди Налани Икемото, припремајући изложбу „Њујоршки призори”, одлучила да уместо уобичајених података које иначе можемо прочитати поред сваке слике, посетиоцима понуди исказе „инсајдера”. Тако је, на пример, поред уља на платну Гифорда Била из 1945. године, на којој је приказана вожња кочија кроз Централ парк, сем основних података о слици, приложено и „нестручно” мишљење актуелног њујоршког кочијаша Нуредина Кирбика. Према резултатима спроведене анкете, преко седамдесет одсто посетилаца ове изложбе је ишчитало ове кратке, пропратне белешке уз приказана дела, а скоро тридесет одсто њих је изјавило како су ови „инсајдерски” искази променили њихово мишљење о ономе шта гледају!

Можемо само да претпостављамо какав би био садржај Черчилове „белешке” уз Сатерлендов портрет. Да ли би посетиоци ове замишљене изложбе веровали ономе што виде на слици или ономе што о ономе што виде на слици има да каже човек са слике? А можда би и о Сатерлендовој слици и о Черчиловој белешци уз слику судили на основу Черчилових мемоара, за које је награђен Нобеловом наградом за књижевност, или онога што у својој новој књизи „Черчилова сенка”, о британском ратном премијеру, између осталог, каже историчар Џефри Веткрофт, а тиче се нескривеног расизма и неосетљивости спрам патњи народа трећег света?

Док о оваквој хипотетичкој судбини Черчиловог спаљеног портрета можемо само да спекулишемо, ових дана смо, поводом догађања публике пред муралом генерала Младића у Његошевој улици у Београду, по ко зна који пут утерани у ред пред огледалом историје. Прилично концептуално је деловала једна телевизијска анкета међу окупљенима на лицу места, када су се грађани о уметничким дометима мурала и историјској улози човека на зиду изјашњавали пред цикломатом – справом у коју убацујете празне пластичне флаше не бисте ли зарадили неки динар.

Симболика рециклирања српских подела готово да је баналнија од зла чињеног током трајања грађанских ратова у којима је на војном отпаду заувек исечена и под пресом спљескана свака помисао на Југославију. Са злом ћемо, међутим, као и увек, лако јер га свакодневно узимамо као прописани „лек” који, између осталог, помаже да „антифашисти” и „патриоте” наступају као сложна и крајње дисциплинована публика.

Али, како ћемо с добротом? Шта да чинимо са човештвом? Шта учинити да би белешке поред страшних слика Сребренице, Братунца, Вуковара, Добровољачке улице, Казана и свих других места обележених несхватљивим поразима људскости могли да оставе они који на то једини и имају право? Када ће већ једном ова рециклирана узурпаторска публика престати да псује не би ли ћутање преживелих мајки, очева, браће, сестара, синова и кћери побијених макар накратко прекрило наш прегорели бес?