Уторак, 25.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Четврт века од студентских протеста – скица за нова поколења

Студенти су успели да се окупе око јединственог демократског и патриотског програма. Допринели су рехабилитацији Србије у свету. Слике њихових мирних колона у којима су ступале десетине хиљада, кличући демократији, Европи, Српству и нашој цркви, обишле су планету

Пре тачно четврт столећа, крајем новембра 1996. године, почели су народни и студентски протести у Србији. У богатој српској историји ове демонстрације нису усамљене, а њихови циљеви били су далеко скромнији него њихова дуготрајност и последице. Данас се можда може учинити да је бунт због спорног изборног исхода у тек петини српских општина једна историјска глоса, док су питања демократских вредности у данашњем свету, а посебно уз наше транзиционо искуство, најблаже речено, сумњива и недовољно актуелна.

Ипак, 18. новембра 1996. започели су вероватно најдуготрајнији и свакако најраширенији мирни политички протести у историји Србије. Четири дана касније на српским универзитетима, изузев оног у Приштини, устали су студенти. Бунт је био такав да је на већини факултета Универзитета у Београду заустављена настава. Тако је било током наредна четири месеца.

Србима и Србији 1989. година није ништа значила. Србија је била највећа чланица југословенске федерације. Већина народа је, а посебно елита, Југославију – онакву каква је била – препознавала као своју домовину. Моћни су били задовољни својим положајем у добитничком главном граду Београду, док је народ прихватио социјализам и као његове тековине препознавао сопствену социјалну револуцију током три глобално најберићетније деценије у историји света (од 1945. до 1974. године). Незадовољство је постојало, српски народ је био обесправљен и угрожен широм Југославије, социјализам је након деценија криза био труо, али за промене није било снаге, савезника, воље, а ни довољно гнева.

Зато је распад Југославије и социјализма ишао линијом и тајмингом туђих незадовољстава, српске власти и народ имали су наравно у свему томе и одговорност и кривицу, али деловали су углавном реактивно. Комунистички режим, који је 1944. имао најмање подршке међу Албанцима и Србима из Србије, у међувремену се овде толико учврстио, пре свега на друштвеним слабостима, да је он диктирао и спровео најнужније промене, разуме се, половично, себично и у изнудици. Тек што се то догодило, разбијање Југославије донело је дане у којима је народ морао бити јединствен. Грађански рат, распад југословенског тржишта и санкције Уједињених нација деловали су као апокалипса. И док се елита бесповратно поделила, народ је подносио све: 800.000 избеглица, највећу инфлацију у историји новца, сиромаштво, криминализацију друштва.

Социјална држава је, истина, одржана и у том инферну: у болницама можда није било газа, а ни топле воде, али су сви могли да шверцују или макар да купују непокривеним чековима. Коначно је, попут главног лика из комедије „Радован Трећи”, председник Србије одлучио да промени страну. Постао је „фактор мира и стабилности”. Рат је завршен договором, Срби су изгнани из Хрватске, Република Српска је натерана у босанску државу и међународни протекторат, косовски проблем је остао отворен, ратови нису добили име, мртви лишени почасти, али су Србији укинуте санкције, режим је добио подршку и новац од оних који су ратовали са српским народом. Срби су постали криви свима, чак и својој влади.

У тој чудној атмосфери организовани су избори са условима промењеним у изборној години, уз популистичке мере без премца (од отварања лажног метроа до фарбања само спољашних делова прозора на Универзитетској библиотеци) и коначно подељену опозицију. Онда се, баш како то често бива, догодило чудо. Режим је тријумфовао – толико је све контролисао да је фалсификатима дошао и до тристотинак хиљада „гласова” Албанаца – али се пред други круг избора за одборнике фатално опустио. Гласови незадовољних су се сабрали и Београд, Нови Сад, Ниш те још тридесет и седам већих места у земљи довели су на власт опозиционе странке. Режим је ускоро поништио изборе. Био је то нескривени фалсификат. Започели су протести. Окупивши стотине хиљада људи широм Србије, они су превазишли једне изборе и просту борбу за власт. То је постао највећи и најопштији демократски покрет у историји Срба.

Ток протеса је био динамичан, али и предвидив. После неколико дана режим је увидео грешку. Започео је одуговлачење уз притиске и повремено насиље на улицама. Арбитража је поверена ОЕБС-у, чија је комисија, на челу са бившим шпанским премијером Гонзалесом, крајем децембра донела извештај који је захтевао признање истинских резултата избора. После још месец дана надгорњавања полиција је премлатила демонстранте на Бранковом мосту, а онда је председник посебним законом признао изборе и тако још једном згазио судску и законодавну власт државе. До тада је један део опозиционих вођа купљен, а други компромитован. Нови градоначелник Ђинђић задржао се на тој дужности свега шест месеци.

Студентски протест потрајао је још четири месеца. За то време студенти су успели да се окупе око јединственог демократског и патриотског програма. Допринели су рехабилитацији Србије у свету. Слике њихових мирних колона у којима су ступале десетине хиљада, кличући демократији, Европи, Српству и нашој цркви, обишле су планету. Студенти су допринели да 24. децембра 1996. не дође до грађанског сукоба и завођења ванредног стања, што је режим, доводећи педесетак хиљада својих присталица из целе Србије пред више стотина хиљада гневних Београђана, можда и желео. Када су им у јануару забрањене шетње, издржали су по мразу седам дана и осам ноћи пред полицијским кордоном у Коларчевој улици. Литија којом су патријарх, СПЦ и студенти „пробили” кордон, на Светог Саву 1997. године, свакако је најчаснији и најславнији трен српске демократије. Прослава Савиндана је те године забрањена у нашим државним школама.

Они који су остали доследни и септембра 1997. бојкотовали намештене изборе (на којима је за Милошевићеву власт „гласало” 400.000 Албанаца и међу њима већина Тачија и Харадинаја) оборили су режим октобра 2000. године. Доживели смо повратак у свет, економски успон и владе које падају у скупштини и признају поразе на изборима. Десила су се и разочарања и можемо да кажемо да су управо корумпирани и антисрпски елементи у демократском блоку и довели политички монизам поново у Србију. Ипак, идеје и врлине не умиру. Ово је ново доба: данас болујемо од болести демократског света, нисмо више везани ни за мртву државу ни за преживелу идеологију.

Све је ту: отаџбина и уверења, узори и опомене. Потребно је само ново поколење.

Историчар, Напредни клуб

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари17
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Рада
Слободан Марковић @ Студената нема зато што онима, у чије име смо тада демонстрирали (Запад), не одговара образована српска нација. Два месеца сам демонстрирала и дневно добијала 10 марака. Ја сам педагог и имала сам срећу да ми шеф групе буде Радован Антонијевић, који није живео у Београду. Уредно нам је плаћао. Касније је и он постао професор на филоз. фак. баш као и све вође протеста. Ови са етнологије нису имали среће са Иваном Ковачевићем, он је све паре задржао за себе, није као Радован.
Гага
Тај Радован је мој земљак из Стојника код Сопота. Сад су многе ствари јасније захваљујући Вама, госпођа Радо. Он је старији доста од мене а био је јако лошег материјалног стања и сиротан. Како дође Вук на власт одједном процвета. Добио професуру у Београду, а радио, овде у Иванчи, као неко сметало, у школи, са мном. Обогатио се и скућио преко ноћи. Па и могао је кад је каса била код њега. Много Вам хвала!
Земунац
После студентских демонстрација 1968 године зна се како су коловође завршиле. После студентских демонстрација 1996. године студентске коловође су изузетно профитирале. Да ли је то због тада актуелне власти или нечег другог? Надам се да ће нам историја и неки други историчар то боље објаснити.
Проф. др Драган Павловић, Париз
Извините, не тражим конфронтацију, али овакав начин представљања историје нам није потребан. И ваша цензура мог јуче послатог, умереног коментара, није била потребна. Ово би се завршло ти мојим јучерашњим коментаром. После те цензуре, мислим та то тако воше не може. Жао ми је ако ово делује као позив на препирку. Није. Само вас молим за мало поштења и морала.
Проф. др Драган Павловић, Париз
Ви и ваше колеге из политичких и опортунистичких разлога избегавате да једноставно пружите праву историју тих догађаја. Ваше колеге с катедре за историју ми причају од оних дана (па све до данас): "историјска дистанца"! У реду, ал колко је дугачка та дистанца? И ви сад, премошћавате ту дистанцу и дајете нам романтичне, нетачне, отуђене интерпретације, можда само Вашег виђења тог периода. Имајте га, али потребно је, најзад, једно реалније виђење. А то што ви сад пишете - тако НИЈЕ БИЛО.
Проф. др Драган Павловић, Париз
Још једном: Издавао сам и уређивао часопис "Dialogue" у Паризу и све време имао непосредан контакт са интелектуалном опозицијом и пратио (и пасивно учестовао) у збивањима у Југославији. Господине Антићу ваше представљање догађаја је нетачно. Два од много кључних елемената: Исламсти, Муџахедини су у Б&Х; 4. августа 1995. целокупно становништво Крајине је прогнано у Србију, делом побијено. Ви описујете управо то време, а као да је Србија на Марсу. Ваш опис Србије је "романтично" лажан.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.