Уједињење определило судбину народа, српско искуство поразно

Прводецембарско уједињење Срба, Хрвата и Словенаца определило је судбину тих народа, који су пре 103 године створили прву заједничку југословенску државу, каже историчар Момчило Павловић и истиче да биланс „југословенског пројекта” није направљен, али да је са данашњег становишта српско искуство Југославије, ипак, поразно.

Павловић каже да је Србија у стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је проглашена првог децембра 1918.године у Београду, а 1929. године променила име у Краљевина Југославија, уложила своју државност коју, уз Црну Гору, до тада нису имали остали јужнословенски народи.

Србија је, истиче, такође, уложила и победнички морал и капитал из Првог светског рата и да је у темеље заједничке државе уградила на стотине хиљада страдалих у том рату.

„И у доброј намери пошла је, по мом мишљењу, од погрешне претпоставке – државног јединства. Ми смо хтели да будемо јединствени, знало се да је то држава три народа , али се рачунало да ће се ти народи стопити у један, јединствен народ, када живе у заједничкој држави'', наводи Павловић, преноси Танјуг.

Како каже, краљ Александар Карађорђевић прокламовао је југословенство као врховни циљ полазећи од премисе и пароле народног јединства, али је то било неуспешно.

„Комунисти су касније на то народно јединство додали другу премису и аксиом – братство и јединство, што се показало неуспешно и довело је до бруталног и крвавог грађанског рата са злочинима на свим странама”, каже историчар.

Србија је, сматра Павловић, 1918. године имала избор и могла је да обнови државност коју, подсећа није изгубила у Великом рату, за разлику од Црне Горе која је капитулирала, али је као победница, савезница и призната држава прокламовала циљ - ослобођење не само Србије, већ и Словенаца, Хрвата и Срба који су живели преко Саве, Дрине и Дунава.

„Рачунало се да је то јединствен народ који је вековима живео одвојено и да ће се временом спојити. Такве процене регента Александра, Николе Пашића и спољног фактора утицале су да се српско политичко руководство определи за заједнички живот”, наводи Павловић.

Додаје да је државни оквир који је постојао од 1918. до 1941. године, односно 1945. године, када је монархија званично укинута и проглашена република, пружао државну заштиту Словенцима и Хрватима од територијалних претензија моћног суседа каква је била Италија.

Границе које су успостављене у Краљевини, у Титовој Југославији су, указује Павловић, мало померене.

Према његовим речима, када је монархија револуционарно преуређења, скројена је нова држава као „механички скуп” народа и народности који треба да се ослободе од наводног великосрпског хегемонизма и угњетавања, а на импровизан начин су, додаје, скројене границе република, косовскометохијске области и покрајине Војводина.

„Те импровизоване границе никада нису темељно разматране. Рецимо, разграничење између Србије , односно Војводине и Хрватске, трајало је свега недељу дана. (Милован) Ђилас је имао комисију која је та питања решила, али ти гранични спорови ће тек кулминирати у наредним деценијама”, наводи Павловић.

И прва и друга Југославија су, према оцени Павловића, створене у нередовним приликама и нерегуларним условима, на импровизован начин и на брзину.

„Никада то није измерено на прави начин. Срби и Хрвати никада нису живели заједно, нису се познавали довољно да би одједном могли да се стопе у једно и да тако јединствени напредују”, оцењује Павловић.

Како каже, само 22 године од оснивања прве заједничке државе испоставило се, додаје, да се нису спојили и да су Хрвати желели сопствену аутономију.

Павловић, међутим, истиче да се Краљевина Југославија није распала изнутра као Титова Југославија , већ ударом споља, а након што је , како каже, раскомадана од фашистичких сила догодио се геноцид над Србима у НДХ.

„Велико је питање да ли је после Јасеновца и геноцида могла да се, на забораву и опросту, створи нова југословенска заједница. Она је створена комунистичком диктатуром, на паролама, али се испоставило да Тито није оставио добар механизам који би ту земљу држао на окупу у сложеним међународним околностима”, каже историчар.

Истиче да је први децембар један од најзначајнијих датума у 20. веку за историју сва три народа, иако, како каже, Словенци и Хрвати најзначајнијим датумом сматрају осамостаљивање пре више од 20 година.

„Не верујем да озбиљни људи могу различито да тумаче први децембар, који је определио судбину свих народа. Нас не дели прошлост, дели нас садашњост”, наводи Павловић.

Како каже, Словенци и Хрвати своју државност данас етаблирају дубоко у прошлост и граде је тако да су угрожени од наводног великосрпског хегемонизма или „српског света”.

„Та комунистичка, коминтерновска парола, коју су комунисти дословно спроводили, да се сви народи и народности слободе од великосрпског угњетавања и хегемонизма и данас присутна, само не у том облику. Претходних дана такве пароле и политичке флоскуле чули смо на Косову”, закључује Павловић.