Четвртак, 20.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Независни кандидати и сличне заблуде

На јавној сцени ће се можда наћи амбициозни, независни интелектуалци с прецењеном идејом о себи и свом новооткривеном политичком дару. Увек ће бити и доконих пензионера за које је политички ангажман разбибрига када већ нема партнера за шах или када су унуци негде далеко. Наравно, биће и оних часних људи који с најбољим намерама и осећањем мисије покушавају у позним годинама да уђу у политику – али то је материјал од којег се праве заблуде, а не политички лидери

У тражењу кандидата који би на предстојећим изборима требало да изађе на црту актуелном председнику Србије, опозиција размишља о независној личности – каквом интелектуалцу од угледа, интегритета и препознатљивости. Реч је о проверено лошој идеји, о неразумевању политике као заната, или још горе, о неразумевању политике уопште.

Независне интелектуалце ништа не квалификује за високе политичке функције. Нема никакве гаранције да би неко таквог профила умео да плива у мутним политичким водама или у калу невиђеног политичког примитивизма који власт свакодневно производи. Људи који лепо и смислено говоре, који се цивилизовано понашају и својом појавом импонују образованијој публици имају своје важно место на јавној сцени, али и у цивилизованијим друштвима технологија владања подразумева бруталност, бескрупулозност, непринципијелност и одлучност у спровођењу тешких одлука. Ово последње се учи кроз живот и политику, а независни интелектуалци најчешће нису имали прилике да ту вештину увежбавају.

Политички живот се у демократији одвија кроз партије и не виси у „независном” безваздушном простору. Независни кандидат нема политички ауторитет, нема сопствену базу која би га подржавала у међустраначкој борби или у унутарпартијским сукобљавањима. Иако формално независан, такав кандидат апсолутно зависи од оних који га предлажу и привремено подржавају, и од којих позајмљује политички ауторитет. Тако се постаје марионета на концу – немоћни талац партијских центара моћи. Такав кандидат обично служи само за једнократну употребу, а тако га доживљавају и његови привремени спонзори.

У историји је било независних, непартијских личности које су оставиле дубок политички траг, попут Бизмарка или Де Гола, на пример, али то су била нека друга времена и неки други људи. Таквих личности данас нема не само у Србији већ ни на светској сцени. Коначно, ако независни интелектуалац већ жели да уђе у политику, зашто пре тога не уђе у партију, у њој покаже свој политички дар и одатле се кандидује?

Искуство учи да независне личности брзо нестају с политичке сцене, како се то догодило, на пример, искусном Добрици Ћосићу, или како ће се то вероватно догодити мање искусном премијеру једне мале суседне земље. Искуство учи да чак и „партијски политичари”, када се одрекну контроле над својом партијом, могу неславно завршити каријеру. То се управо догодило некадашњем лидеру странке која је данас на власти.

Горе описана политичка логика важи и за фантазије о спасоносним, експертским владама. У сфери политике је много важније политичко него експертско знање. Премијери и министри не могу успешно функционисати без политичког ауторитета, без подршке партије и још уже, без свог партијског клана, својих политичких дужника и особа од поверења. (У Србији се може опстати на политичкој сцени и без јаког партијског упоришта само онда када постоји подршка неког снажног иностраног центра, али то је сасвим друга тема.)

На јавној сцени ће се можда наћи амбициозни, независни интелектуалци с прецењеном идејом о себи и свом новооткривеном политичком дару. Увек ће бити и доконих пензионера за које је политички ангажман разбибрига када већ нема партнера за шах или када су унуци негде далеко. Наравно, биће и оних часних људи који с најбољим намерама и осећањем мисије покушавају у позним годинама да уђу у политику – али то је материјал од којег се праве заблуде, а не политички лидери.

Тражење подобног кандидата међу личностима ван политичких партија потврда је дубоке политичке кризе и кризе ауторитета на расцепканој опозиционој сцени. Тај дефект се неће поправити избором независног кандидата. Све и да се догоди немогуће – да дође до промене власти – кључни дефекти политичког система само би се за тренутак прикрили, али се не би отклонили. Систем би убрзо доспео у кризу, а сазревање и нормализовање политичке сцене поново би било одложено.

Поновићу тезе које сам већ износио. За Србију би било од користи да смањи број посланика и да се посланици бирају директно, а не преко партијских листа. Србији су потребне две или три велике опозиционе партија с препознатљивом идеологијом и фракцијама које дају динамизам партији, а да при томе не угрожавају њен опстанак. Србији не требају нестабилне коалиције патуљастих партија које не би знале шта би с влашћу, чак и да је освоје. И најважније, Србији су потребни способни, озбиљни и зрели политичари за које је политика вокација. Формирање озбиљне опозиционе сцене је процес и захтева време, а опозиција је у Србији улудо проћердала већ десет година.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vojislav
G. Katiću, bojim se da naša iskustva nisu pouzdana osnova za tvrdnje koje iznosite. S poštovanjem.
zoran stokic
Karl Poper: "U čijim rukama treba da počiva vlast?" je pogrešno postavljeno pitanje. Pitanje treba da glasi: "koliko moći prepustiti vlasti?" ili još tačnije: "kako da izgradimo takve političke ustanove da ni nesposobni i nemoralni vladar ne može da načini preveliku štetu?" Kako? Zauzdavanjem političke vlasti — samovolje i zloupotrebe vlasti — preko ustanova, pomoću kojih se vrši podela i kontrola vlasti. Boljem životu u državama vode samo jake institucije – a ne jake ličnosti.
Милан Панић
И још нешто господине Катићу: политика без струка и заната у какве се потпуно накарадно умешала је мања од нуле, ништа а обрнуто не важи. Нека ми неко наведе прецизно по ставкама опис радног места "политичар" и како то функционише "у ваздуху" без економије,привреде,војске,полиције,здравства, науке, просвете, културе...Немојмо више прецењивати једно крајње магловито "занимање"!
Mилан Панић
Ја бих господину Катићу чије текстове изузетно радо читам поставио (као и свима нама у преиспитивању) питање: Да ли ми треба једном за свагда да раскрстимо - прво сами са собом па логично и на изборима да не бирамо упорно ни "врховно божанство" ни "гонича робова" ни "Месију" већ финансијски сасвим независне "топ менаџере" државе чији смо послодавци и сходно томе можемо им у разумном временском року због очајних резултата рада дати отказ рецимо на изборима. Дакле "профил" Трампа а не "пролетера".
Небојша Катић
Одговорићу Вам контрапитањем. Да ли су Меркелова, Џонсон, Бајден, Макрон, Курц, или пре њих Кол, Саркози, Оланд, Блер, Клинтон итд. били или су финансијски независни „топ менаџери“? У најбољем случају, они постају финансијски независни тек када напусте функције и уновче услуге које су чинили великом бизнису као челници великих земаља. Политичким животом управљају другачије законитости од оних које важе у пословном свету, иако је неки облик менаџерског дара и овде неопходан.
Зоран Маторац
Ово сам издвојио из текста као суштину: "Реч је о проверено лошој идеји, о неразумевању политике као заната, или још горе, о неразумевању политике уопште".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.