Петак, 21.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОЛА ВЕКА ОД „ХРВАТСКОГ ПРОЉЕЋА”

Колико је био искрен Титов обрачун са „маспоковцима”

(Фото С. Крагујевић)

Прошло је педесет година од седнице Председништва СКЈ на којој је затражена смена руководства СК Хрватске и осуђена дешавања у тој републици. Ипак, Уставом из 1974. многи њихови захтеви су прихваћени...

„На седници је констатовано да шовинизам узима све више маха и да представља претходницу скупљања антикомунистичких и антисамоуправних, снага. Подржавајући оцене политичке ситуације у СР Хрватској које је на седници изнео друг Тито, Председништво истиче пуно поверење у СК Хрватске, да ће савладати постојеће тешкоће, колебања и одступања у погледу идеолошких и политичких акција против национализама разних боја... Указујемо на одговорност комуниста који раде у органима власти, да без колебања предузимају уставне прописе и примењују законске мере против свих који делују против  равноправности, слободе, братства и јединства наших народа и народности”... Ово је, између осталог, стајало у саопштењу са 21. седнице Председништва Савеза комуниста Југославије, које је одржано пре пола века – 1. и 2. децембра 1971. године у Карађорђеву.

Иза прилично замршених и бирократских фраза, уобичајених за саопштења тога времена налазиле су се, међутим, озбиљније намере да се први пут јасно осуди руководство СК Хрватске и дешавања позната као „хрватско прољеће” и „маспок” која су обележила 1971. годину. Седници је претходио састанак Тита и руководства СК Хрватске који је трајао 20 сати, а на којој се Јосип Броз, први пут до тада јасно изјаснио против дешавања у Хрватској: „Поред тога рекао сам да се не слажем да је стално на језику тај унитаризам, па сам тражио да се једном утврди о чему је реч. Ако се ради о унитаризму версајске Југославије, ја сам разумије се, такође, најоштрије против њега. Ако се ради о остацима догматског, ја сам исто тако против њега. Али, ако се ради о јединству наше земље, о Југославији као недјељивој целини – онда сам ја за такав унитаризам, за такву јединствену Југославију”, рекао је, између осталог, Тито на овом састанку.

После седнице Председништва СКЈ уследиле су оставке Савке Дабчевић Кучар, Мике Трипала и осталих руководилаца СК Хрватске, као и хапшења и уклањања из јавног живота великог броја људи. Тако је завршена криза која је прилично уздрмала темеље СФРЈ, а међу историчарима је до данас остала недоумица колико је обрачун са „маспоковцима” заиста био искрен, будући да су уставним решењима из 1974. године многи њихови захтеви суштински били прихваћени. Ту је и дилема да ли су ова дешавања означила почетак распада земље или је он под паролом „децентрализације” још раније започет. Шта је, у ствари „маспок” и који су били његови захтеви?

Друга половина шездесетих донела је у СФРЈ велике промене. Брионски пленум и обрачун са Ранковићем, економске реформе и криза, почетак масовнијег одласка на рад у иностранство, студентске демонстрације из 1968... Овај период означио је и јачање национализма, пре свега на Косову  (демонстрације из 1968) и у Хрватској, као и појачана делатност усташке емиграције – постављање бомби у биоскопу „20. октобар” и на железничкој станици у Београду, убацивање терористичких група... Дошло је и до превирања у партији, па је на десетој седници ЦК СК Хрватске, одржаној јануара 1970. победила струја која се под паролом борбе против „унитаризма” залагала за већу самосталност република. Милош Жанко, био је један од ретких који се томе супротставио, после чега је смењен са свих функција и то „због ставова о међунационалним односима и улози федерације који су у супротности са политиком СК Хрватске”. Жанко се, после тога преселио у Београд где је и умро јануара 2000. године.

После ове седнице, а нарочито током 1971. године у Хрватској је дошло до јачања национализма. Почело се са економским темама, односно захтевима за праведнијом расподелом девизног прилива, пре свега оног који је долазио од туризма... да би се ускоро дошло до чисто политичких захтева. У „Матици хрватској” и појединим медијима почели су се износити захтеви да се Југославија претвори у конфедерацију, а да Хрватска добије столицу у Уједињеним нацијама, као и да добије своју војску, односно да регрути из те републике служе војни рок искључиво унутар њених граница. Посебно је било истицано „језичко питање”. Одбациван је „Новосадски договор” и граматика српско-хрватског језика, која је на основу њега настала, па је тражено да се Хрватска дефинише као земља хрватског народа, у којој је хрватски званичан (и једини ) језик.

(Фото Фејсбук)

Све те захтеве, у нешто опрезнијој и „умивенијој” форми прихватило је и руководство СК Хрватске. Широм ове, тада југословенске републике почели су се одржавати масовни скупови подршке залагању за осамостаљењем (због чега је покрет и назван „маспок”), а посебно оштри били су протести и демонстрације на Загребачком универзитету. Биле су и све израженије везе са проусташком емиграцијом. Све је то подигло напетост у друштву, посебно у национално мешовитим срединама, па су забележени и инциденти...

Руководство СК Југославије у почетку није заузимало јасан став према овим дешавањима  и држало се по страни... Али како је расла криза, која је почела да угрожава темеље државе указивала се потреба за реакцијом која је уследила на 21. седници председништва. Поред Савке Дабчевић Кучар и Мике Трипала, тада су смењени и Перо Пиркер, Драгутин Харамија, а међу ухапшенима су били и Фрањо Туђман, Јанко Бобетко, Бруно Бушић, Иван Звонимир Чичак, Дражен Будиша... Многи од њих имаће водећу улогу и у дешавањима из 1991. године, који су довели до распада СФРЈ.

Мада су вође „хрватског прољећа” смењене са власти, покрет угушен, а многи од учесника ухапшени уставним решењима из 1974. као да се изашло у сусрет неким од њихових суштинских захтева... Јер, тим уставом СФРЈ је суштински претворена у конфедерацију, а републике су добиле висок степен самосталности, право на самоопредељење и право вета на промене устава. Уследили су, на бази реципроцитета обрачуни са другим руководствима, попут смене либерала, на челу са Марком Никезићем, у Србији, јаче мешање партије у јавни живот... Све то, као и већи економски стандард грађана, до којег је највише дошло услед узимања скупих кредита из иностранства, умирили су ситуацију у земљи, па је „остатак” седамдесетих, до Титове смрти прошао без већих трзавица. Догађаји који су после тога уследили показали су да је тај мир, ипак био привидан и да је распад земље, суштински започет много пре дешавања из деведесетих....

 

 

Коментари25
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
И кад неко почне да прича "као се лепо живело у време Тита"! Јесте: скупим кредитима је купован социјални мир и прикривани Титови и Кардељеви марифетлуци и директно поткопавање и уништавање Југославије, по оној "После нас, потоп"
Раде Ковачевић
Ако екстраполирамо евроунијску терминологију, као што је њена мантра о европским вредностима, на Југославију, не позивајући се на оно што је квазикомунистички и доктринарно прежвакавано, поставља се питање које су то хипотетичке општејугословенске вредности које су добровољно ујединиле "наше народе и народности," а које су, на речима, давале легитимитет Југославији? Нису постојале општејугословенске вредности, као што не постоје ни евроуинијске, увек постоје само привремени себични интереси.
Мали Ђокица
Све ће "доћи" на своје место када се узму подаци са 4. Пленума на Брионима када је "смакнут" Ранковић. Телевизија Београд је добила задатак да те магнетофонске траке пресними. Вероватно за сваки ЦК. До сада се нигде нису појавиле, само неки делимични скрипти. На тонског сниматеља су вршени притисци да је морао побећи у Америку где је погинуо у "четничком". обрачуну.
Petar,Zagreb.
Права истина! Нису знали са ким имају посла. Постоји узречица у Хрвата-,,Да се Власи не досијете". Па је као казнио руководство СКХ који су остали у становима на Пантовчаку са добрим пензијама,а студентарију и мање важне личности послао на робију. Сви захтијеви покрета били су уграџени у Уставне амандмане,а ЗУР-ом је ликвидиран капитал у реекспортерима и банкама које су биле у Београду. Капитала више нема у федерацији,само у републикама. Федерацији само што јој дају републике. Да би ....
Бата
Насловно питање ми звучи као "Колико је био озбиљан ривалитет Хитлера и Геринга" или "Да ли је Хитлер презирао Анту Павелића" или "Да ли су САД током бомбардовања СРЈ одбили екстремне захтеве Енглеза". Непријатељ је непријатељ, ништа нама као оштећеној страни не значи да ли се у непријатељској дружини међусобно боре за примат и која струја има план да нас оштећује мањим или већим интезитетом.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.